Nekada autobus, gužve i susret sa ljudima. Sada udobna vožnja svojim autom i delimični pogled na aleksinačku autobusku stanicu. Pogled izdaleka ne dočarava svu dramatičnost njenog propadanja. Kada se nađete na njenim peronima onda shvatite promene koje su u proteklih dve decenije nastale. Čekajući autobus za tolko hvaljeni Beograd poželeh da kupim dnevnu štampu, odnosno tradicionalnu „Politiku”. Bacih pogled gde su nekada bila tri prodajna mesta za štampu i ostale sitnice i shvatih da je to sada oronuli prostor gde su se umesto čoveka uselila najverovatnije neka druga bića.
Ništa bolja situacija nije ni na peronima. Oronuli, sa retkim putnicima i autobusima baš jadno izgledaju. A nekada, bilo je putnika koji su se utrkivali da uđu u autobus i zauzmu mesto za sedenje, a toliko autobusa da su morali da ih parkiraju i van perona.
A sam izgled autobuske… Nekada nekoliko čekaonica, turistička agencija, nekoliko ugostiteljskih objekata, sa čuvenim restoranom na spratu, čisti toaleti. Sada toga nema i kao putnik ulaziš samo kada moraš i bez nepotrebnog zadržavanja.
Nekada su radnici, učenici, studenti i „ostala poštena raja” kupovali mesečne karte na nekoliko šaltera razmenjujući pristojne komplimente sa davaocima karata. Pojedin su i odlagali kupovinu čekajući smenu kada radi njihova omiljena osoba.
Sada vidim natpis o naručivanju karata onlajn putem. Dalje nisam ni hteo da čitam, moleći boga da što pre dođe autobus i napustim ovo sada neprijatno mesto, za koga me vežu nekadašnje lepe uspomene.
Da li je u pitanju nostalgija, koja jača sa povećanjem životnih godina, ili tužna slika naše stvarnosti, svako neka odluči po svom nahođenju. Ali sigurno je da ovaj prostor treba sada drugačije da izgleda, možda i sa drugačijim sadržajima.
Ovako oni koji dolaze, pošto je to i njihov prvi susret sa gradom, autobuska stanica asocira da smo oronula i vremešna sredina, a one koji odlaze za „srećniju budućnost“ podseća da ne treba da žure sa vraćanjem i da manje budu nostalgični zbog odluke da napuste svoj zavičaj.
Zato je novi izgled ovog prostora potreban svima nama. Lako je reći, a teže ostvariti. Na tu temu treba da razmišlja i lokalna samouprava kada pravi dogovore sa „Niš-ekspres”-om, ali i stvarni ili na papiru vlasnici ovog auto prevoznika. Ako je nešto novo niklo u Nišu, na prostoru nekadašnjih garaža, zašto ne bi i podnožje Brđanke dobilo optimističiji izgled. Tu nikako ne mislim na još jednu benzinsku pumpu, koju je navodno vlasnih autobuske stanice hteo da pravi.