Ilustracija

Људи и време: Непризнати хероји којима ретко аплаудирамо

Док сте здрави они су вам небитни. Када се разболите они Вам постају важни и не жалите да све што имате уложите у решавање Вашег проблема. То су доктори и остало медицинско особље. Они су на својим леђима примили и примају терет који доноси коронавирус. И зато их зову херојима данашњег времена. И са том констатацијом се слажем. Морам да изузмем онај мањи део медицинара, којима је удобност и профит, приоритет над здравственим и етичким нормама. Знали смо да има и таквих и пре доласка короне, и да ће се они „снаћи” да се склоне са бојног поља са лукавим и невидљивим непријатељем, са коронавирусом. Можда је то изненађење за наше званичнике, за обичног човека који је посећивао здравствене установе – није. Поносан сам и на раднике у трговинама што нас сваког дана услужују и ризикују да буду међу зараженим, а који су у много горем материјалном положају од здравствених посленика.

Пустимо статистику да млађи људи лакше пролазе кроз епидемију. То ништа не значи за онога ко буде статистичка грешка. Тако да са епидемијом нема игре јер очито да она не зна ни године, ни ваш статус или било шта друго. Зато, иако у трговинама ради углавном млађа популација, ризик је ризик. И зато вам трговци хвала за вашу услугу, која је сада, чини ми се, квалитетнија и љубазнија него у нормалним ситуацијама. Иако сте ме понекад раније нервирали, сада вам се дивим. Заслужили сте и више од мог поштовања. Нек ваши послодавци овог месеца поделе део профита са вама, ако вас поштују и ако воле свој народ.

Када се говори о херојима из цивилства, никако не смемо заобићи пољопривреднике. Утисак је да се подразумева да они на своја сељачка леђа изнесу сваку кризу, сваки рат, па и ову епидемију. Ретко чујемо да су они хероја овог доба. Они још и јачају меку моћ Србије. А шта у овој кризи имамо да понудимо свету и свом становништву? Храну.

А зашто? Зато што имамо пољопривреднике који су посвећени свом позиву и који своју њиву обрађују не само када зараде, већ и када губе. За њих држава је народ, а не политичари. За њих су држава и њихове њиве.

ilustracija
Илустрација: Зоран Живковић

И овог пролећа, иако ће гунђати о скупој нафти, семену, ђубриву, засејаће они своје оранице. Знају они и без позива да се то од њих очекује. Паметни су наши сељаци, знају шта значи храна и у миру и рату.
И због њих највише верујем др Стевановићу, рођеном Београђанину, пореклом из алексиначког Вакупа. По казивању Вакупчана, он у гуменим опанцима обрађује свој виноград. И такав човек зна шта је народ, држава и здрава српска памет.

И док ово пишем, присећам се једног догађаја од пре неколико година у житковачкој кафани „Беле зоре”. Један од посетилаца манифестације у Гредетину посвећене јагодама био је и Албанац из Тетова. Он је желео помоћ да започне производњу овог воћа. У једном тренутку док смо необавезно ћаскали о многим темама каже ми: „Држава која производи храну и оружје не може да пропадне”, дајући ми на знање о јачини Србије. А пољопривредници су баш они који производе храну, а и када држава тражи они и њихових потомци се лате и оружја. Зато су они за мене хероји позадинци.

Кажу да смо нација са кратким памћењем. Своје великане и хероје брзо заборављамо. Таква је судбина и наших сељака. То морамо да променимо. У супротном „изумреће” нам сељаци, па ће нам храну на сопственој земљи производити страни „инвеститори”. А тако ће нам нестати један од стубова наше државе Србије.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

20 − 10 =