Уз нову књигу: Учитељи Моравског среза постали познати, а и њихови потомци

Књига и папир као вековна човекова тековина и даље је ризница очувања сећања нашег и живљења наших предака на овим просторима. Још једна вредна књига аутора Зорана Стевановића то потврђује. Љубитељи локалне историје су имали прилику да се у то увере на промоцији публикације „Основно школство у Моравском срезу од 1918. – 1941. годинеˮ организоване трећег јуна у склопу обележавања Дана општине. Стевановић је још једном доказао да је један од најбољих познавалаца историјских прилика на овом подручју и подарио је историографији можда и капитално дело када је у питању настанак и развој школства у делу данашње општине Алексинац, који је некад био познат као административна јединица Моравски срез са седиштем најпре у Прћиловици, а затим у Житковцу.

 

Књига не обухвата само догађаје из назначеног периода већ даје и основне податке о настанку тадашњих 26 школа што је њена додатна вредност. Осим историјата оснивања школских установа, обезбеђивања простора за њихов рад и описа услова у којима су оне радиле у предратном, ратном и послератном периоду важни сегменти публикације су и подаци о ученицима и учитељима.

Кроз податке о броју уписаних ученика, о њиховом нередовном похађању наставе и односу броја женске и мушке деце која су седала у школске клупе може се видети како се одвијао друштвени, економски и демографски живот тих средина.

Говорећи о књизи Светозар Стојковић, учитељ, директор и секретар Педагошке академије у Алексинцу, је напоменуо да је у овим школама било и до три хиљаде ученика. Да су неке школе које су сада затворене имале и преко 70 ученика. Такав је случај са Горњим Адровцем, где је у једном тренутку било 77 ђака.

Овај искусни педагог је изнео и неколико занимљивости о учитељима који су радили у овим школама.

‒ Млађи син нашег Проте Ђорђевића, Владимир Ђорђевић је био учитељ у Кулини, а касније је завршио Музичку академију, па је био професор музике учитељске школе у Јагодини – каже наш саговорник истичући да су међу учетиљима у Срезу Моравском била и таква имена која су оставила значајан печат у српским оквирима када је у питању фолклористика.

Други учитељ кога је поменуо Стојковић је Марко Никитовић, некада учитељ у селу Трњану.

‒ Он је родом из Црне Горе из једног села код Шавника, зове се Комарница. 1903. године службовао је у Сокобањском срезу у Сесалцу па је из Сесалаца премештен у Трњане. Поред фотографије са ученицима налази се и његов син Драган Никитовић који је касније свима нама био познат као врсан новинар и коментатор спортских догађаја. Нарочито бокса – подсећа нас Светозар и мисли да је тада Драган имао пет, шест година.

Марко је касније премештен у Београд, али Драган Никитовић је остао везан за Алексинац. Разлог томе је дружење учитељских породица пре долазка у Трњане.

– Он је службовао у Сокобањи заједно са учитељем који је био отац Радмиле Пројовић, и они су се дружили. Тако да се Драган Никитовић каснија дружио са Милорадом Пројовићем, нашим професором и често гостовао у Алексинцу ‒ закључује наш саговорник.

Постоји читава плејада занимљивих учитеља који су службовали на овом подручју.

Стојковић каже да је веома значајан учитељ неки Станко у Доњем Љубешу који је оставио занимљив летопис школе. По њему има много других учитеља који су такође веома важни. У Врћеновици два учитеља, то су били брачни пар Игрутиновић и они су оставили значајан траг.

‒ Мене је посебно интересовала учитељица Милица Варјачић. Била је учитељица у Тешици и у Грејачу и супруга шефа железничке станице у Грејачу Милана Варјачића. Она је наравно била врсна учитељица, касније, при крају службовања радила је у Београду у школи Стефан Немања на Сењаку ‒ наставља Светозар да износи имена занимљивих учитеља у школама у тада Моравском срезу.

Аутор књиге професор Зоран Стевановић осим већ објављене грађе у књизи износи и податке из архива неколико установа који се пред јавности тако систематизовани први пут појављују.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

twenty − 16 =