Нинослав Миљковић: Данас о својој имовини, сутра о општинским средствима за информисање

Данас, као што сам и најавио, најпре ћу о својој имовини, односно о власништву новинара, уредника и оснивача медија у власништву Друштва за информисање „Ал пресˮ д.о.о. Алексинац и Предузећа за информисање „Агро – прессˮ д.о.о. – Гредетин Нинослава Миљковић, који по мишљењу такозваних пленумаша и наводних медијских стручњака, „уништава алексиначко новинарствоˮ. 

Од непокретне имовине поседујем породичну кућу и плац од око 18 ари у центру Гредетина, као и око један хектар пољопривредног земљишта у истом селу, све наслеђено од покојних родитеља. Значајну новчану штедњу немам, нити предмете веће материјалне вредности, као ни чланове уже породице на које бих пребацивао имовину. Предузећа чији сам оснивач не поседују непокретности нити акције у другим привредним субјектима. 

Породичну кућу, на два спрата, површине око 150 квадрата моји покојни родитељи Бранислав и Слободанка Миљковић почели су да граде 1977. године, када сам био други разред гимназије. Како су родитељи давали предност мом школовању, спрат куће је завршен тек након што сам стекао звање диплимираног новинара и донео диплому у кућу, што је био повод за двоструко славље. Други спрат дограђен је током деведесетих година прошлог века, док сам радио у Бору, средини која је у то време, колико се сећам, имала већа примања од Београда. Кров куће урађен је око 2003. године. 

Да би текст био потпунији, навешћу и како је дошло до тога да одређена средства усмерим у доградњу куће. Док сам радио у нишким „Народним новинамаˮ и у Дољевцу, а сарађивао са ТАНЈУГ-ом и дневним листом „Политикаˮ, у тадашњој Делта банци подигао сам један комерцијални кредит, са намером да започнем одвојени живот од родитеља са једном професорком са којом сам тада био у вези. Она је ипак имала другачије планове. Наводно, није желела да оде од своје куће, а ја нисам желео да идем у туђу кућу. Када је веза пропала, са тим новцем и још једним кредитом прикупио сам 6.000 немачких марака, можда и евра, за завршетак крова куће. 

Наведени стамбени објекат, за који поседујем грађевинску, али не и употребну дозволу, још увек је споља незавршен, јер тренутно немам десетак хиљада евра потребних за изолацију и фасаду.
Од покретне имовине поседујем аутомобил марке „рено клиоˮ из 2006. године, као и акције државних компанија које су ми припале као и сваком грађанину, делом и наслеђене од родитеља. 

Не посећујем коцкарнице и кладионице, први пут сам у један такав објекат ушао пре неки дан, након што ми је објашњено да више не ради као коцкарница већ као кафић. У кафанама не банчим, пријатељицама не купујем станове и аутомобиле. Уколико неко има другачије информације, нека се јавно огласи, под пуним именом и презименом, а не путем лажних профила. 

Такође, плац у Гредетину на коме се налази моја кућа, још нема прилаз са асфалтног пута. Питање за „пленумашеˮ, како то да ми Општина није направила улаз, ако сам, како тврде, миљеник општинских власти које ми наводно додељују огромна средства из буџета. Јавно предузеће за путеве је то учинило многим домаћинствима, сређујући водотокове кроз село, што је и била њихова обавеза. 

Да будем потпуно искрен, унутрашњост куће је пристојно уређена, што сматрам нормалним, имајући у виду да сам радио у бројним медијима, као и три године за данску фондацију „Fruits and Berriesˮ као инструктор и стручни консултант пољопривредницима у изради бизнис планова и аплицирању за субвенције. Сматрам да је пристојан животни простор нешто што човек може да стекне својим радом. Или можда и то мало треба отети Нинославу јер он размишља својом главом и у интересу заједнице, што му је значајније од поједичаниних и интереса било које партије и политичке групације, те и неких неименованих пленумаша. 

На крају, за оне који не познају моје порекло, желим да напоменем да свако ко је крочио у гредетинску школу, као радник или ђак, зна какав је човек и радник био мој покојни отац Бранислав, који је тамо радио на одржавању. То знају и његове муштерије јер је по занимању био кројач. Моји покојни стричеви, Будимир и Добривоје, били су часни људи учесници партизанског покрета. Један је рањен на почетку рата, а други старији Добривоје је рањен за ослобођење Загреба. Као награду за учешће у револуцији после рата му је понуђен плац у центру Гредетина, који би био одузет од једне добростојеће породице у оквиру аграрне реформе. Он је то одбио и пензију је стекао на житковачкој циглани путујући сваког дана бициклом на релацији Гредетин – Житковац. 

У делу села где су ми живели стричеви, прве комшије су биле присталице четничког покрета и неки чланови су били у њиховим јединицама. Моји стричеви ни једним деловањем нису наудили тој породици, нити је она њима, поштујући значај комшилука и њихова право да се политички и другачије определе. Мајка ми је из једне од најугледнијих породица из Доње Пешчанице, Јелића сада Златановића, васпитавана традиционално у духу рада и поштења. 

Постављам питање: да ли неко ко потиче из такве породице и ко је све у животу стекао сопственим радом и залагањем својих родитеља може бити „продани новинарˮ који бездушно уништава алексиначко новинарство и „пљачкаˮ општински буџет? О парама и њиховом трошењу сутра. 

Питање за оне који се крију иза потписа „Пленум Алексинцаˮ, шта су они и њихови преци дали заједници, а шта од ње добили? Као савременик бројних догађаја у Алексинцу, не памтим да је ико кривично гоњен због својих политичких ставова и политичког деловања. Објасните онда народу, зашто наступате анонимно и са лажних профила. Да ли ту нешто није у реду са савешћу и одговорношћу, ако је имате.