Крајем прошле седмице, тачније у петак поподне, телевизијска екипа Првог канала руске државне телевизије неколико сати је боравила у нашем граду, снимајући део материјала који ће бити презентован у оквиру специјалне емисије посвећене 25. годишњици НАТО агресије на тада Савезну републику Југославију, коју су чиниле Србија и Црна Гора.
Новинар Павел Краснов и сниматељ Димитрије Волков су, поред осталог, забележили и изјаве о страдању Алексинчана од пофесора историје Зорана Стевановића и у време бомбардовања члана локалног ратног штаба Драгослава Ненадовића. Колега Краснов је први пут у Алексинцу, али у разговору за наш медиј није крио своје импресије.
‒ Ја сам први пут овде, желим да кажем да чим смо улазили у ваш град, приметио сам да је веома леп градић, веома је пријатно бити у њему и видети све крајолике около. Тамо на месту где је пала бомба, у центру града, то је неки надреализам, просто кад гледате са историјске дистанце. Надреализам је изгледа постао правило нашег живота и они су били спремни да ураде такав злочин. Гледам тамо на лицу места где су се налазиле приватне куће. Замишљам да су ту биле куће и почео сам да се јежим, јер су ту живели људи. Живели су своје животе, то је био за њих обичан дан. И од једанпут долеће нешто из ваздуха и крај. И то човек, разуман ум, не може да прихвати ‒ каже Краснов и пита се ко је себи дао за право, ко има право да одлучује ко ће да живи, а ко да умре, назвавши такве „Ђаво са копитама”.
Овај руски колега је боравак на платоу где се налази споменик жртвама доживео као место које подсећа на људску тугу и бол, коју су доживели и још увек осећају Алексинчани који су изгубили суграђане.
‒ Разумем да српски народ и ви као житељи овог града, да никада нећете зацелити ту рану. Та рана код вас никада неће да зацели. То је место људске туге и трагедије, страдања, а не неке стихијске несреће, елементарне непогоде, већ је то убиство. Вама просто затрепери срце када све то гледате ‒ завршио је овај наш саговорник.
Не улазећи у мотиве и уређивачку политику колега са руске телевизије, за свако поштовање је што су страдању нашег града дали медијски простор. То је и позив нама локалним медијима да снажније проговоримо о тим догађајима у циљу чувања сећања на патње наших савременика, али и предака, да на овом трусном геополитичком простору имамо своју Србију. Србију по могућности срећну, без обзира на њену величину. Срећна неће бити ако уђемо у зачарани круг освете, али ни ако заборавимо и погазимо све дате жртве српског рода за слободу и самосталност. Што бисмо казали за идеју свој на своме.