Из приче о вуненим чарапама које су повезале краља и српску сељанку много се може научити

Љубитељи прозе и филмова, који су пажљивог читали или гледали неке садржаје базиране на албанској голготи српске војске, њене команде и народа у збегу, сећају се сцене о вуненим чарапама. Наш истакнути писац и сценариста серија од националног значаја Милован Витезовић, у својој књизи „Чарапе краља Петраˮ описује ту епску сцену.

У колони која се кретала према Албанији био је и краљ Петар I Карађорђевић, али и Макрена Спасојевић из села Словац код Лајковца, што би се данас рекло, самохрана мајка. Она је кренула да тражи сина јединца Маринка, који је као добровољац био у српској војсци.

Колона избеглица и уморна војска већ су били прошли Косово и Метохију и почели улазити у снегом оковану Албанију. Ту је Макрена, већ изнемогла, зауставила краља Петра и заветовала га да пронађе њеног сина. Том приликом дала му је пар вунених чарапа које је исплела за Маринка.

Прича каже да је на повратку ка свом селу, њен плач због несталог сина и несреће која је задесила и цео народ, чуо један рањени непријатељски војник. Њега је Макренина туга подсетила на његову мајку која је остала негде далеко и зато му је последња жеља била да га на сахрани ова српска мајка оплаче. Макрена му је ту жељу испунила, али је на његовом гробу, после сахране, издахнула.

Краљ Петар није заборавио своје обећање, али нажалост, Маринка је пронашао умрлог од хладноће негде у планинама Албаније. После рата владар је примио вест о смрти Маринкове мајке и о њеном гесту, након извештаја свог саветника кога је послао да потражи мајку настрадалог војника. Краљ Петар је наредио да се мајци и сину подигне споменик и постави спомен-плоча на којој ће писати: „Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбанијеˮ.

Лист „Политикаˮ је 2022. године објавио писмо Јована Поповића из Београда, у коме стоји да су после Другог светског рата комунистичке власти наредиле да се овај споменик сруши, а да су исти 2011. обновили чланови Друштва српских домаћина. Он и данас стоји у селу Словац код Лајковца и сведочи о несебичној љубави мајке и народном краљу, коме није било испод части да носи сељачке чарапе, и да са њима буде сахрањен.

Неки аутори су на сајтовима који себе сматрају предводницима слободног информисања, 2011. године оспоравали ово памћење у народу, сматрајући га само носталгичном легендом која нама штети. Ово њихово мишљење не би требало да изазива пажњу, осим као право на различито мишљење, да оно и данас нема следбенике који сматрају да би нам било боље морамо да заборавимо нашу прошлост, да је наслеђе, па и вунене чарапе, нешто што припада назадној и „затуцаној Србијиˮ.

Кроз причу „Чарапе краља Петраˮ се прелама наша хуманост, душа коју је имао наш народ и у времену страдања, његово жртвовање за слободу и опстанак заједнице. Не заборавимо да је модерна Србија једина држава у Европи која је настала из народа, а не као продукт одређене династије или одређеног слоја друштва. Али кроз ову причу и њено различито тумачење види се сва наша бахатост, политичка незрелост и острашћеност, јер шта је друго послератно рушење споменика у селу Словац и оспоравње једне приче, па и ако је она улепшана, о српским чарапама и српском краљу, уз једине аргументе да је он дошао на крвав престо и да је би апсултиста који је потписао неки закон о кулуку, обавезном добровољном раду, иако је предлагач тог закона била Влада и он је усвојен од Народне Скупштине.

Можда је крајње време да више поштујемо жртве наших предака који су нешто највредније давали за Србију, без обзира на наше веровање да ли су били у праву или у заблуди, да више ценимо поједине поступке, попут краља Петра, како би нам путоказ којим треба да кренемо био јаснији, а будућност можда боља. Али то морамо да радимо искрено, без политизације, што је у нашим наравима и понашању елите, са обе стране трнутног политичког спектра, скоро немогуће.