Krajem prošle sedmice, tačnije u petak popodne, televizijska ekipa Prvog kanala ruske državne televizije nekoliko sati je boravila u našem gradu, snimajući deo materijala koji će biti prezentovan u okviru specijalne emisije posvećene 25. godišnjici NATO agresije na tada Saveznu republiku Jugoslaviju, koju su činile Srbija i Crna Gora.
Novinar Pavel Krasnov i snimatelj Dimitrije Volkov su, pored ostalog, zabeležili i izjave o stradanju Aleksinčana od pofesora istorije Zorana Stevanovića i u vreme bombardovanja člana lokalnog ratnog štaba Dragoslava Nenadovića. Kolega Krasnov je prvi put u Aleksincu, ali u razgovoru za naš medij nije krio svoje impresije.
‒ Ja sam prvi put ovde, želim da kažem da čim smo ulazili u vaš grad, primetio sam da je veoma lep gradić, veoma je prijatno biti u njemu i videti sve krajolike okolo. Tamo na mestu gde je pala bomba, u centru grada, to je neki nadrealizam, prosto kad gledate sa istorijske distance. Nadrealizam je izgleda postao pravilo našeg života i oni su bili spremni da urade takav zločin. Gledam tamo na licu mesta gde su se nalazile privatne kuće. Zamišljam da su tu bile kuće i počeo sam da se ježim, jer su tu živeli ljudi. Živeli su svoje živote, to je bio za njih običan dan. I od jedanput doleće nešto iz vazduha i kraj. I to čovek, razuman um, ne može da prihvati ‒ kaže Krasnov i pita se ko je sebi dao za pravo, ko ima pravo da odlučuje ko će da živi, a ko da umre, nazvavši takve „Đavo sa kopitama”.
Ovaj ruski kolega je boravak na platou gde se nalazi spomenik žrtvama doživeo kao mesto koje podseća na ljudsku tugu i bol, koju su doživeli i još uvek osećaju Aleksinčani koji su izgubili sugrađane.
‒ Razumem da srpski narod i vi kao žitelji ovog grada, da nikada nećete zaceliti tu ranu. Ta rana kod vas nikada neće da zaceli. To je mesto ljudske tuge i tragedije, stradanja, a ne neke stihijske nesreće, elementarne nepogode, već je to ubistvo. Vama prosto zatreperi srce kada sve to gledate ‒ završio je ovaj naš sagovornik.
Ne ulazeći u motive i uređivačku politiku kolega sa ruske televizije, za svako poštovanje je što su stradanju našeg grada dali medijski prostor. To je i poziv nama lokalnim medijima da snažnije progovorimo o tim događajima u cilju čuvanja sećanja na patnje naših savremenika, ali i predaka, da na ovom trusnom geopolitičkom prostoru imamo svoju Srbiju. Srbiju po mogućnosti srećnu, bez obzira na njenu veličinu. Srećna neće biti ako uđemo u začarani krug osvete, ali ni ako zaboravimo i pogazimo sve date žrtve srpskog roda za slobodu i samostalnost. Što bismo kazali za ideju svoj na svome.