Пета по реду „Протина беседа”, која је синоћ одржана у великој сали алексиначког Дома културе, још једном је указала на значај Проте Стевана Димитријевића, у очувању српског идентитета не само у ослобођеним деловима Србије већ и међу сународницима који су били под Отоманском окупацијом.
Овогодишња беседа, под називом „Духовник у рату – 120 година од почетка комитске акције”, имала је за циљ да овдашњу јавност упозна детаљније са периодом Протиног живота и рада, када је доста учинио за српски народ на простору старе Србије, односно данашње Северне Македоније, који је био изложен прогону не само од Турака, већ и од суседних народа, пре свега, Бугара.
О овом периоду, крајем 19. и почетком 20. века, тешком за наш народ у јужном делу простора на коме су наши преци живели, беседили су професор др Урош Шешум са београдског Филозофског факултета, дипломирани теолог Стефан Живков из Прокупља, пореклом из алексиначке Ћићине, као и Саша Стаменковић из Историјског архива Врање. У паузи између беседа, на то време, кроз песму, подсетио нас је Врањанац Бранимир Стошић.
Професор Шешум је говорио о томе како је Прота Стеван Димитријевић, када се налазио у Скопљу, успео да организује једну тајну комитску чету у скопској Црној Гори и да је успео да пренесе оружје. Доцније се та његова улога у комитском покрету доста мистификовала. Међутим, није потребно, сматра овај историчар, преувеличавати заслуге, довољно је само показати чињенице и онда ће свако моћи на основу тих чињеница да процени да ли су те заслуге биле такве какве јесу.
– Због тога, рецимо, фотографије које се спомињу и његово учешће са четама касније је долазило до митологизације његове улоге. Његова улога није мала, његова улога је била пре свега организаторска. Као интелектуалац и као духовно лице радио је на организацији српских чета, али учешће непосредно у четничкој акцији као свештеник није имао – каже др Шешум.
У складу са духом тог времена, објашњава наш саговорник, Прота Димитријевић је отишао у Скопље, у Османско царство, да помогне борбу за интересе Србије и српског народа на том простору.
– Он је морао да се пријави османским властима као страни поданик, да предаје у тој гимназији и могао је да буде ухапшен, могао је да буде затворен и на крају погубљен. Према томе морао је да се довија. Ово наоружавање српског становништва наравно да није било законито и легално у Османском царству и био би ухапшен, тако да је морао да се довија и довијао се како је умео и знао – завршава изјаву за наш медији професор Шешум, један од учесника синоћне беседе.
Прота Стеван М. Димитријевић (1866-1953) је сав свој родни и животни век посветио народу из којег је потекао, оставивши неизбрисиве трагове за будућа поколења. Никада није заборавио свој родни Алексинац коме је поклонио имање са воћњацима и виноградима. На том имању данас се налази Техничка школа „Прота Стеван Димитријевић”, која је назив по овом великану понела од 2004. године. На славног свештеника и историчара својим именом подсећа и једна алексиначка улица. У Алексинцу на старом гробљу налази се и његова задужбина, храм Светих архистратига Михаила и Гаврила, коју су осликали чувени руски сликари.
