Позоришна реконструкција догађаја из седамдесетих година 18. века у Србији, односно у једном селу према Деспотовцу, где су се догађали необични смртни случајеви, тема је позоришног комада „Расветљавање случаја серије убистава тровањем у Ћупријском округуˮ, који је синоћ, у оквиру четврте такмичарске вечери, изведен на Фестивалу ПИП који се одржава у нашем граду.
Добра глумачка екипа, сачињена од пет глумица Иване Недељковић, Јасмине Димитријевић, Јелене Цвијетић, Катарине Митровић и Маје Јовановић Спасојевић, кроз више ликова које тумаче и уз помоћ публике, пошто се ради о камерној представи, могли бисмо рећи да неутрално дочаравају вишеслојни живот у тадашњој послератној Србији. Србији која је са више оружаних сукоба донекле заокруживала своју територију.
У самој представи отварају се теме, попут положаја мањина у тадашњој Србији које су дискриминисане, за скоро иста злодела Ромкиња добија дужу казну за пет година од припаднице већинског народа, затим о патријархалном друштву, где жена није само обесправљена у институционалном смислу, већ и у економском. Дозвољено је применити физичку силу према жени, али речено цинично, данашњим дипломатским језиком, она не сме бити претерана и несразмерна, односно без видљивих повреда. Затим забраном, ако нисте ближни сродник не смете примити у кућу „одбеглу женуˮ, ако сте пак у роду морате тај догађај пријавити полицији.
У жељи да држава очува основну јединицу свог постојања – породицу, сазнајемо да је било и таквих дискриминишућих прописа донетих од тадашњих владара Србије, Обреновићеваца. Али, њихови разводи са грофицама су били другачији и са много већим правима жена од обичних становница наше тадашње државе. Некако ова прича од пре два века личи помало и на данашње, наравно, у измењеним условима и облицима.
И колико је тешко пратити, због много ликова, ову документарну причу, с друге стране треба поштовати оне који су на сцени, као и творца текста и режије Анђелку Николић, што задржавају у причи неку аутентичност не клижући у нападну феминистичку или мушкошовинистичку реторику.
Сценским приказима и успешним извођењем аутентичних песама тог доба, актери представе дочаравају и етно део тадашње Србије и мистику коју носе ти крајеви где су поједине жене биле на услузи својим мештанкама, било да им дају одређене народне лекове, врачају, скидају магију или справљају отров да би се ослободиле својих „тиранинаˮ или би се окористили. Додуше, у представи се помиње отров, а остало се може претпоставити из оног што се види на сцени.
Двосатна представа, која је у тренуцима и поучна, може се поделити на три целине: Слобода, Затвор и Смрт. Кроз ова три стања уз читање докумената, али и интерактивно учествовање глумица и дела публике у сали и на позорници, прати се живот жена које су оптужене за тровање својих мужева или сродника из различитих побуда. Смрт или повратак у слободу, када вас заједница не прихвата и не даје вам нову шансу, били су тешки тренуци за ове жене. И на то нам, поред осталог, указује ова представа у продукцији Књажевско-српског театра из Крагујевца, „Плус театраˮ из Лазаревца, Сеоског културног центра из Марковца и Уметничке групе „Хоп. Ла!ˮ из Београда, која је већ од пролећне премијере играна на 22 сцене.
