Павковићеви школски дани у Алексинцу: Павко запамћен по доброти, али неправду није трпео

Генерал Небојша Павковић, који је јуче преминуо у 79. години, из родног Сењског Рудника код Деспотовца, са четири године, дошао је у наш и свој Алексинац. Ту је провео детињство и средњошколске дане. Његови другари га памте као доброг младића, посвећеног спорту, сликарству и историји. Са људима из алексиначких школских клупа одржавао је и касније пријатељство и у оквиру својих могућности им помагао.

Један од тих његових другара који се радо сећа тих дана је и дугогодишњи новинар Вечерњих новости и нишких Народних новина Србобран Ракић, родом из алексиначког Лужана.

У изјави за наш медиј Ракић каже да је са неверицом примио вест да је преминуо Небојша Павковић, његов школски друг, са којим је био нераздвојан током петогодишњег школовања у Учитељској школи у Алексинцу.

– Заиста смо били велики пријатељи. Шта данас рећи о њему! Успомена је из средњошколских дана на претек. Тих година, односно, кад год смо се сретали до његовог одласка у Хаг, а потом у Финску на издржавање затворске казне, обојица смо се радо сећали тих ђачких дана. Кад смо имали пара, а то није било тако често, радо смо одлазили у биоскоп. Неки филм ако нам се допадне, и наравно ако смо били у могућности да купимо карте, ,гледали смо и по два пута. Имали смо, као средњошколци, довољно времена и за бављење спортом. Небојша или како сам га ја звао Павко волео је фудбал, играли смо често на мале голове. Није био равнодушан ни према кошарци, рукомету, одбојци. Ма за све спортове га бивало. Тако нисам мислио само ја, већ и наши другари из млађих и старијих разреда – каже наш саговорник.

Овај познати нишки новинар напомиње да је Небојша имао времена и за атлетику и да су трчали заједно на сто метара на стадиону „Напреткаˮ. Кад се све сабере и одузме резулат би требало да буде нерешен.

– У трци на кратке стазе заиста смо били велики ривали. Понекад смо се тркали у лимунаду са куглом сладодеда, а ако је било пара додавали смо и по тулумбу. У јединој посластичари у Алексинцу кад год смо одлазили, влаасник углавном није питао шта ћемо од слаткиша. Без да поручимо, доносио је лимунаду са куглом сладоледа. Наравнмо, било је то током лета, а зими смо се задовољавали, не тако често, по једном тулумбом. Знао је Небојша понекад да плане. Међутим, то га је кратко држало. После два три минута опет је био онај стари Павке – истиче у својој исповести колега.

Ракић нам скреће пажњу да је неправда средњошколца Павковића највише погађала. За истеривање правде био је спреман да се супротстави и много јачем и корпулентнијем од себе. По томе је био познат не само у свом одељењу већ и целој Учитељској школи. Био је талентован и за сликарство.

– За своју душу је сликао. Углавном су то били акварели настали током часова ликовног, понекад у природи на обали Моравице или у слободно време. Часове у природи држао нам је омиљени педагог и ликовњак Биба. Био је то и за мене и за Павка, а верујем и остале наше другаре из разреда, истински доживљај. Да је био успешан у сликарству потврдио је касније и изложбом својих радова. Обојица смо волели историју коју нам је предавао проф. Симица, како смо га ми ђаци од милошта звали. Био је крхког здравља, али истински заљубљеник у оно што ради. На седницама Наставничког већа, када је требало неком ученику да се поправи оцена, борио се као лав. Зато смо га Павко и ја много поштовали и искљуучиво због њега заволели историју – поделио је своја сећања наш саговорник, додавши да је овај омиљени професор на часовима историје говорио тихо, једва чујно, а сваком ученику се обраћао са „дете”.

Ракић у разговору свог школског друга назива из миља по надимку Павко и открива нам да је млади Павковић био заљубљеник у своју Брђанку, тада, а и сада омиљено излетиште Алексинчана. Памте је многи средњошколци по првој, истинској љубави…

– Поред Небојше упознао сам и његову породицу, брата и сестру, а и он моје родитеље. Даке, били смо више од другова из разреда – са поносом истиче овај сада Нишлија који радо долази у своје Лужане.

Он нас упознаје са чињеницом да је сваки ученик Учитељске школе током петогодишње наставе био у обавези да свира неки инструмент. Павковић је свирао гитару, а он виолину.

– Била је то свирка углавном за оцену, јер смо обојица знали да се по завршетку школе нећемо бавити позивом за који смо се школовали о чему смо, иначе, често причали. Он се определио за војнички позив, ја сам отишао на студије Југословенске књижевности у Скопљу. Виђали смо се касније, не тако често, углавном на обележавању матуре наше генерације. Када је постао то што је постао, догурао до начелника Генералштаба, сећам се, једне године наша генерација се окупила у тадашњи Дом ЈНА у Алексинцу. Није дозволио да било ко од нас плати јело и пиће. Чак нам је за десерт обезбедио и јагоде. Остаће Небојша упамћен и по томе да ко год му се из његове генерације обратио за било какву помоћ да је свакоме, наравно ако је био у могућности, излазио у сусрет – сумира своја сећања наш саговорник.

На крају новинар и школски друг Павковића, Србобран Ракић у разговору за наш медиј поручује „Павко ће остати упаћен по доброти, али и као особа која није трпела неправду. Посебно је био болећив када се радило о некадашњим његовим другарима и другарицама из разреда, онима са којима је током школовања делио лепоту, понекад и тежину, средњошколских данаˮ.

Фотографије су коришћене из књиге „Трећа армија седамдесет осам дана у загрљају „Милосрдног анђела“, аутора Небојше Павковића“.