Zbog kralja ponižavan, a potom poštovan
Udara Raša bradvom po dugi, zaseca mehanički plemenito drvo, iz koga će uskoro bure za šljivovicu da nastane, ali misli su na drugoj strani. Istina, radi on svoj posao bez greške, uostalom, onoliku je burad, kace, čabrove, pa i bačve izdeljao i sastavio, uobličio u korisne sudove a da mu nijedan nije protekao. Nikada se do sada neko ne požali da je obruč popustio; mogao bi i zatvorenih očiju da teše. Toliko se saživeo s drvetom, ušao mu u dušu, zavoleo ga kao najrođeniji rod.
Nešto ga pritiska – primećuje njegova Milka. Naslućuje i šta. Ne bi se Raša tek tako snuždio, oklembesio one svoje dugačke brkove, pocrneo u licu. Ponovo ga izazivaju “golosovrići i neradnici.” Ko bajagi “trudbenici” iz “Seljačke radne zadruge.” Raša im pogotovu trn u oku. Navalili na njega ko “kusa pseta.”
Ceo tekst Miodraga Tasića možete pročitati u novom broju “AL novina“