Jedan od najrelevantnijih rok novinara u periodu od 1980 – 1990. godine, Dušan Vesić predstavio je sinoć na platou ispred gradske biblioteke svoju najnoviju knjigu „Magi-Kao da je bila nekad” posvećenu Margiti Stefanović, članici kultne grupe EKV. Objavljivanjem ove knjige, autor je, kako je to više puta istakao, ispunio obećanje dato Margiti početkom devedesetih godina da će o njoj napisati knjigu i to istinitu kako je ona izričito tada zahtevala.
‒ Onog trenutka kada sam počeo da radim na knjizi mnogi su mi govorili šta će ti to kad je o EKV i Magi puno toga napisano. Jeste, napisano je mnogo toga, ali i mnogo netačnih stvari, izmišljotina, pa i budalaština. Ovom knjigom želeo sam da ispravim sve te greške, ali ne mislim da se time i završava kompletna priča o Ekatarini Velikoj i Margiti. Biće sigurno novih knjiga, ali svako ko se bude na to odlučio moraće i moju knjigu da ima u vidu – rekao je Dušan Vesić.
Njega su iritirali i tabloidni pristupi Margiti u kojima je droga bila najvažniji segment njenog života i karijere, a malo ko zna da je ona bila izuzetno talentovana pijanistkinja, u rangu jednog Ive Pogorelića.
‒ Kada te neko od pete godine života sprema i insistira na tome da budeš pijanistkinja, a onda ti pred upis na akademiju to ne dozvoli i usmeri na arhitekturu, lomovi su neminovni. To je Magi odvelo na stranputicu i, videlo se, na put bez povratka, i zato smatram da je droga u njenom, ali u mnogim drugim slučajevima posledica odnosa u porodici– kaže Vesić.
Govoreći o grupi EKV, Vesić napominje da, kako vreme prolazi, Ekatarina Velika postaje sve popularnija i da živi kroz mlade ljude koji je doživljavaju kao svoj generacijski bend i da je s vremena na vreme potrebno novo čitanje i sagledavanje.
Iako je književno veče bilo posvećeno Margiti i EKV, bilo je reči i o Bijelom dugmetu o kojem je Vesić napisao knjigu „Šta bi’ dao da si na mom mjestu”. „Dugme” je po njemu fenomen u svakom smislu, jedan bend koji je mnogo toga pokrenuo na ondašnjoj rok sceni ali i u samom društvu, a Bregović, šta god mislili o njemu, danas je svetska „faca”.
Na pitanje gde danas rok novinar može da piše, Vesić je rekao nigde jer nema o kome, a ni za koga da piše.
Da li je tridesetak sinoć okupljenih u amfiteatru ispred biblioteke najbolja ilustracija gde je danas rok u Srbiji ili nagoveštaj da nije sve izgubljeno, pokazaće vreme.