Tatarsko jahanje i Ristina spretnost (III)

Rastojanje između Beograda i Carigrada (današnjeg Istanbula), koje su tatari morali da prelaze brže od ostalih prenoseći važne pošiljke, iznosi 900 kilometara. Obični putnici, koji su jahali  12 do 18 sati dnevno, a onda su svraćali na konak u usputnim menzulanama (poštanskim postajama), putovali su od Beograda da Carigrada po 10 do 15 dana. Tatari su u menzulane svraćali samo da bi zamenili konja, jer tokom puta nisu noćivali. Od kako bi uzjahali u Beogradu do krajnje stanice u Carigradu, tatari nisu prekidali jahanje, nisu se ni presvlačili, pa su ovu dugu kilometražu između dva grada prelazili za sedam do deset dana. Ovu relaciju znali su da savladaju i za mnogo kraće vreme, kada su to iziskivale posebne okolnosti. Tatar – Bogdan Đorđević je iz Carigrada pošao 27. avgusta 1830. godine, a stigao 1. septembra u noć. Tada je doneo ferman o autonomiji Srbije i o naslednom kneževskom dostojanstvu Miloša Obrenovića.

Rista Prendic 1
Rista Prendić na jednom od svojih putovanja

Tatari su jahali na širokom sedlu, obloženom debljim slojem pamuka,  sa visokom prednjom i zadnjom stranom, tako da su se mogli nasloniti kao u stolici. Kako se usput ne bi uspavali jeli su veoma malo, jedan simit (vrsta pogače) dnevno i dosta gorkog čaja. Protiv sna koristili su im i kafa i koren rena, koji bi ih razbudio svojom ljutinom.

Kakve su bile jahačke sposobnosti Aleksinčanina Riste Prendića, poslednjeg srpskog tatarina, ilustruje sledeća priča:

„ Stari Tatar-Rista pričao je da je negde oko 1836. godine zatekao kneza Miloša u Konaku vrlo ljuta. Niko mu se nije smeo približiti. On se umeo oko njega snaći i onda kada se drugi nisu smeli ni pojaviti na oči knezu.

– Što je, Gospodaru, mogu li ja što pomoći – pitao je Tatar-Rista.

– Niko sad ne može pomoći, ni popraviti ništa. Onaj ludi Indža jaše kao pomaman i nosi poruku Veziru i Kapućehaji, koju bih sada hteo da izmenim, jer mi ruski poslanik iz Carigrada savetuje nešto sasvim drugo…

– Ako nije većega zla, to je lako popraviti i nemoj se zbog toga žestiti, Gospodaru.

– Kako misliš ti da se to može popraviti kad je Indža još juče rano pošao na put i možda već prešao našu granicu?

– Ništa za to, ja ću ako Bog da, Indžu stići i prestići, a ti mi daj nove bujurdije za to.

Knez Miloš se razvedri, razgali i omekša i dok se tatar-Rista spremao za put bila su gotova nova pisma i uputstva. Pri ispraćaju reći će mu knez Miloš:

– Činiš voliko, grabi kao da bežiš od smrti. Ako stigneš Indžu daću ti 200 dukata. Ako ne stigneš, ne izlazi mi na oči.

Tatar-Rista pozdravi vojnički kneza, obode konja i izgubi se u zaprašenom carigradskom drumu. Jahao je bez prestanka, bez odmora, danju i noću, menjajući umorne konje čilim i odmornim, ne spavajući nigde sve do Jedrena. Tu nađe Indžu, takođe mrtva umorna, kako odmara, naslonjen na sedlo. Brzo ga probudi, saopšti mu kneževu naredbu, pa sa ovom snagom i novim kneževim pismima i porukama požuri u Carigrad, gde stiže za ravno sto sati od polaska.

Po povratku knez ga bogato obdari i pohvali za ovu, uistinu najdužu trkačku stazu, koju je ikad jedan glasnik za tako kratko vreme prešao.“

Po završetku putovanja tatari bi odmarali dva do tri dana, ali su nekada, zbog hitnosti odgovora, spavali samo nekoliko sati čekajući da vezir ili sultan potpišu odgovor. Tada ih je čekalo još jedno putovanje od nedelju dana, bez odmora.

aleksinac3Objavljen medijski sadražaj je deo projekta „Prošlost za pamćenje-biznis za sadašnjost“, koji je sufinansiran putem konkursa od strane Opštine Aleksinac. Sadržaji izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Postavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

12 − 5 =