Ko su bili tatari i kako je Rista Prendić postao knjaževski tatarin? (II)

Rista Prendić, poslednji srpski tatarin (preteča današnjih poštara), imao je prednost što je blizu Miloša Obrenovića verovatno došao kao jedan od njegovih momaka, sa preporukom porodice Belimarković. Istraživač Milorad Jovanović navodi da je knez Miloš raspolagao sa jednim odredom momaka od 50 ljudi. Od njih se zahtevalo da budu bistri, izdržljivi, vešti na oružju, ali i na drugim domaćim poslovima. Osnovno zaduženje momaka je bilo bezbednost kneza, njegove porodice i kneževih dvorova u Kragujevcu, Požarevcu ili Beogradu. Dakle, oni su bili kneževa telesna garda.

Za Ristu Prendića kažu da je bio bistar, vredan, žilav i energičan. Bio je nižeg rasta i jahao je vešto. Ove osobine je knez zapazio i tako je Rista postao knjaževski tatarin. Kako su zabeležile Srpske novine, bilo je to 22. avgusta 1835. godine. Biti tatarin kneza Miloša, kažu istraživači, značilo je, pre svega, biti veran knezu, biti osoba od vrhunskog poverenja, jer posao tatarina je bio da prenosi važne diplomatske spise za Carigrad, Solun, Vidin, Bukurešt, Sarajevo i druga mesta.

Tatari su bili i deo kneževe pokretne kancelarije, jer je knezu i u putu mogla da padne na pamet neka važna odluka. U tom slučaju putovanje bi se prekidalo, kolona kneževe svite se zaustavljala i pisar bi na licu mesta sastavljao pismo, koje bi knežev tatarin odmah u punom trku odneo na odredište.

Iako knez Miloš nije voleo da vidi, tvrde pisci nekih radova, da je neko lepo i skupoceno odeven i smatrao je da takvi ljudi prkose njemu lično, tatari su imali posebnu privilegiju kada bi išli na put. Čak je i kapetan Miša Anastasijević, najbogatiji srpski trgovac u Miloševo doba, bogatiji i od samog kneza, išao skromno odeven, da ne bi izazvao srdžbu Obrenovića.

U istorijskim knjigama zabeleženo je da u Osmanskom carstvu svaki pravoverni Turčin ima pravo da na mestu izbičuje ili ubije pripadnika raje, hrišćanskog podanika, ako ga vidi da nosi oružje ili neprimerenu odeću. Pod ovim pojmom se podrazumevala, pre svega, odeća od skupocenih materijala, a naročito ako je bila crvene ili zelene boje. Hrišćani nisu smeli da nose ni fes, pa se na Srbima fes nije mogao videti sve do oko 1830. godine, odnosno do sticanja autonomije. Stoga su Srbi uglavnom nosili odeću sive, crne, smeđe ili tamnoplave boje.

Međutim, knežev tatarin bi, kada bi pošao na put, dobijao pasoš u kome je pisalo da on polazi po knjaževskom nalogu i da se nalaže srpskim vlastima, a da se carsko otomanske vlasti „učtivo umoljavaju“ da omoguće tatarinu slobodno kretanje bez obzira na posedovanje oružja i skupocenu odeću. Na osnovu autonomnih prava dobijenih 1830. knez Miloš je od svakog tatarina zahtevao da bude što lepše, kićenije, odeven kada bi se pojavio pred vlastima u Carigradu, jer on tamo nije predstavljao samo kneza Miloša Obrenovića već i Kneževinu Srbiju. Putničko odelo kod tatara uvek je bilo prostije, obično od čoje, a skupoceno onda kada su išli sa pismom kod vezira ili kad su kod kuće uživali u plodovima svog rada.

aleksinac3Objavljen medijski sadražaj je deo projekta „Prošlost za pamćenje- biznis za sadašnjost“, koji je sufinansiran putem konkursa od strane Opštine Aleksinac. Sadržaji izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

19 + seventeen =