У Галерији Дома културе љубитељи позоришне уметности имали су прилику, крајем прошле седмице, да присуствију занимљивој театарској инсталацији двеју уметница из Русије. Љубитељи монодрама и познаваоци руског језика, али и они који се служе српским, пошто је текст титлован на зиду, могли су да уживају у монодрами „Ја нисам Хамлет”, у извођењу ауторског драмског позоришта „Шибица” из Белгорода у Руској Федерација. Режију је потписала Оксана Половинкина, док је Офелију играла Викторија Остапенко.
Публика је са пажњом пратила ову монодраму која је осим говорног дела у себи садржала и доста сценско-визуелних ефеката што је све допринело да на један савремен начин и у стилу данашњих технологија уметнице говоре о темама којима се бавио и чувени Шекспир. Редитељка Половинкина је први пут у Србији, похвалила је све оно што је видела и доживела, али је уочила и неке разлике у култури два братска народа са којима се сусрела.
− Прича се да јако личимо ми Руси и Срби. Ипак, овде је веома другачија култура од оне код нас, разликују се менталитети. Као да гледаш биоскоп на улицу када излазиш, видиш неку лепу и добру страну живота. Свидео ми се обичај да се љубиш и да се поздрављаш руком. Ми тога немамо, јако ретко. Са женама се ни не поздравља мушкарци у Русији. Мени је јако необично било и схватила сам да је то обичај, качити умрлице, слику човека када је он умро. То је било јако необично, то није страшно, ти гледаш човека, али опет њега уопште не знаш, чудно је − открива нам ова саговорница нека своја запажања у пријатном разговору уз превод Алексинчанке Милене Видојковић, која је једно време провела на школовању у Русији.
Ова редитељка је филмски описала слике са наших улица речима да је посећају на стваралаштво чувеног Емира Костурице. Занимљиво виђење, али оно што је битније је то да ће Србија и њени грађани за њу остати у сећању као неко ново позитивно искуство које ће памтити дуго.
