Изградња прве железничке пруге у Србији Београд–Ниш–Врање морала је бити уступљена страном предузећу из два разлога: недостатка финансијских средстава и недостатка стручних инжењера за израду пројеката, трасирање и вођење надзора над грађењем. Међутим, Уговор закључен са Генералном унијом предвиђао је да се мора водити надзор и у циљу тога влада је формирала при Министарству грађевина Дирекцију за грађење железница и за вршење надзора над грађењем и експлоатацијом. Поводом ових дешавања тадашњи министар грађевина Јеврем Гудовић поднео је кнезу Милану Обреновићу следећи предлог:
„Генерална унија као предузимач грађења железнице отпочела је већ увелико послове трасирање, а у кратком времену отпочеће и сам рад. Ја немам ни најмање повода да посумњам у брижљивост, добар и солидан рад овог друштва, али како је ово питање од големога значаја, засецајући јако у наше земаљске интересе, а ослањајући се притом још и на поступак свију осталих држава у таквим приликама, налазим да је прека потреба да се у повереном ми министартству на основу постојећих закона што пре организује железничко оделење ради руковања свију железничких послова, а тако исто да се распореди персонал који ће у пољу водити непрекидан надзор над самим грађењем железнице.
У пракси показало се као корисно да се при грађењу железница главни и непосредни надзор у пољу повери једном лицу са потребним техничким персоналом за извесне дужине пруге. Водећи рачуна о положају и тешкоћама наше линије, ја налазим да би најцелисходније било да се цела пруга подели на четири инспекције и то: прва од Београда до велике Плане, друга од Велике Плане до Сталаћа, трећа од Сталаћа до Ниша и четврта од Ниша до српско-турске границе. Стан прве инспекције био би Београд, друге у Јагодини, трећи Алексинац и четврти у Лесковцу…”.
Насловна фотографија: Илустрација (Направљена уз помоћ вештачке интелигенције).
