Популарна народна песма каже „Село моје лепше од Париза”, а за Мирослава Николић житеља Париза његов Дражевац је оаза слободе где се он најпријатније осећа и како каже одакле ће, када дође време, кренути на вечни починак. Српска православна црква и вера у Бога су за њега спона између родног места и града где живи, односно црква је та која тамо у светлосном Паризу представља грумен родне земље, и где он уз молитву Богу осећа своје корене.
Мирослав који је донирао велики крст смештен у дворишту дражевачке цркве је био пресрећан на освећењу овог новоизграђеног верског објекта.
‒ Ја сам пуно срећан и жао ми је што нисам више дао, али задовољио сам срце своје. Богу да се одужимо тешко је, али покушавамо колико можемо. Ја када сам дошао овде ништа није било, и сваке године када носимо колач у Трнаву преговарају љиди о изградњи цркве овде у селу. Али шта ја знам, људи били недовољно или савесни или способни. Хвала Богу, ето мој комшија, нашли се људи ипак способни који не грабе само себи, него да се мало примакнемо Богу ‒ усхићено нам говори овај Дражевчанин.
Он лето проводи у родном селу, а зиму у Паризу где је стекао пензију и поново се закућио. Наследници су становници главног града Француске.
‒ Имамо у Паризу цркву Светог Саве и имамо. Ја сам купио сада други стан тамо близу, осам километара од Париза у Бове. Тамо смо откупили једну католичку цркву, која је сада православна, и то нам много значи. Ако је Божић да изађемо, ако је Ускрс да одемо у цркву, и недељом, а и кад можемо. То нам је све и сва ‒ са пуно емоција прича Николић.
За њега је када дође лети у свој Дражевац доживљај који га враћа у детињсто, младост, али и тренуци када дише пуним плућима и ужива у овоземаљском животу, како зна само наш човек.
‒ Ове слободе нема нигде, што има у Србији. Испред куће имам неки трем, па увече седнемо, са комшијама ајде на кафу, а то тамо нема да се довикујемо преко плаца. Лепота је то, причамо овако јасним гласом. Тамо мора малтене да шапућем, не би да комшија чује да ја причам српски језик, не би да га увредим, не знам, можда он неће да каже, такви су то људи, па водимо рачуна сами о себи да не сметамо другима, па шапућемо ‒ објашњава Николић зашто му је најпријатније тамо одакле је пошао за бољим животом.
Поштени рад и године оставиле су траг па Мирослав зиму проводи у Паризу, јер каже највише због лечења, а у Дражевцу нема касапница, пекара, а он и супруга су старији људи. Он према сопственим речима, сада кола вози, али сутра можда неће моћи. Зато је Париз његов зимски избор. Рационално. Али емотивно. Дражевац и вера у Бога, за њега су значајни елементи његовог живљења.