Popularna narodna pesma kaže „Selo moje lepše od Pariza”, a za Miroslava Nikolić žitelja Pariza njegov Draževac je oaza slobode gde se on najprijatnije oseća i kako kaže odakle će, kada dođe vreme, krenuti na večni počinak. Srpska pravoslavna crkva i vera u Boga su za njega spona između rodnog mesta i grada gde živi, odnosno crkva je ta koja tamo u svetlosnom Parizu predstavlja grumen rodne zemlje, i gde on uz molitvu Bogu oseća svoje korene.
Miroslav koji je donirao veliki krst smešten u dvorištu draževačke crkve je bio presrećan na osvećenju ovog novoizgrađenog verskog objekta.
‒ Ja sam puno srećan i žao mi je što nisam više dao, ali zadovoljio sam srce svoje. Bogu da se odužimo teško je, ali pokušavamo koliko možemo. Ja kada sam došao ovde ništa nije bilo, i svake godine kada nosimo kolač u Trnavu pregovaraju ljidi o izgradnji crkve ovde u selu. Ali šta ja znam, ljudi bili nedovoljno ili savesni ili sposobni. Hvala Bogu, eto moj komšija, našli se ljudi ipak sposobni koji ne grabe samo sebi, nego da se malo primaknemo Bogu ‒ ushićeno nam govori ovaj Draževčanin.
On leto provodi u rodnom selu, a zimu u Parizu gde je stekao penziju i ponovo se zakućio. Naslednici su stanovnici glavnog grada Francuske.
‒ Imamo u Parizu crkvu Svetog Save i imamo. Ja sam kupio sada drugi stan tamo blizu, osam kilometara od Pariza u Bove. Tamo smo otkupili jednu katoličku crkvu, koja je sada pravoslavna, i to nam mnogo znači. Ako je Božić da izađemo, ako je Uskrs da odemo u crkvu, i nedeljom, a i kad možemo. To nam je sve i sva ‒ sa puno emocija priča Nikolić.
Za njega je kada dođe leti u svoj Draževac doživljaj koji ga vraća u detinjsto, mladost, ali i trenuci kada diše punim plućima i uživa u ovozemaljskom životu, kako zna samo naš čovek.
‒ Ove slobode nema nigde, što ima u Srbiji. Ispred kuće imam neki trem, pa uveče sednemo, sa komšijama ajde na kafu, a to tamo nema da se dovikujemo preko placa. Lepota je to, pričamo ovako jasnim glasom. Tamo mora maltene da šapućem, ne bi da komšija čuje da ja pričam srpski jezik, ne bi da ga uvredim, ne znam, možda on neće da kaže, takvi su to ljudi, pa vodimo računa sami o sebi da ne smetamo drugima, pa šapućemo ‒ objašnjava Nikolić zašto mu je najprijatnije tamo odakle je pošao za boljim životom.
Pošteni rad i godine ostavile su trag pa Miroslav zimu provodi u Parizu, jer kaže najviše zbog lečenja, a u Draževcu nema kasapnica, pekara, a on i supruga su stariji ljudi. On prema sopstvenim rečima, sada kola vozi, ali sutra možda neće moći. Zato je Pariz njegov zimski izbor. Racionalno. Ali emotivno. Draževac i vera u Boga, za njega su značajni elementi njegovog življenja.