У галерији Центра за културу и уметност у Алексинцу, синоћ је одржана промоција књиге „Херцег Полански – Усмени испит из креативног писањаˮ, аутора Милоша Гроздановића.
Приликом да алексиначка читалачка публика чује нешто више о престижно нагађеном роману и разговара са писцем, завршен је још један дан Алексиначког летњег фестивала.
‒ Овај роман је доста другачији од свега што данас имамо прилику да читамо, односно од онога што се пласира као популарна књижевност у Србији. Сматрам да у њему има доста историјских података, који или нису доступни широј јавности или се о њима доста не прича и да би сви они који су заљубљеници у историју или желе можда да сазнају шта се догађало, ће у њему пронаћи доста историјских података, јер се они у самом роману налазе пренесени у целости онаквим какви јесу ‒ каже Гроздановић.
Аутор је искористио прилику да напише роман какав сматра да је нашој књижевности потребан. Ту идеју је и препознао стручни жири, те је Милош добио награду жирија ,,Славиша Николин Живковићˮ као најбољи рукопис романа на српском језику за 2019. годину.
Наслов у коме име и презиме привлаче пажњу, Херцег Полански, аутор није сасвим случајно одабрао. Познаваоци његовог стваралаштва сетиће се да се Херцег Полански већ налази у његовом првом роману. Овај лик је купио срца читалаца, па је самим тим и неко чије се име среће кроз нову причу, те је очекивано од аутора да се оно нађе у самом наслову романа.
‒ Он је човек који је дуго тражио себе, променио неколико факултета и на крају схватио да је рођен за књижевност и српски језик, и сам роман је у ствари његов дипломски рад на Филозофском факултету у Нишу ‒ објашњава аутор.
Писање романа са историјском тематиком изискује исцрпан рад по питању темељног проучавања података, списа, докумената. Међутим, писац не заступа ниједну тезу у роману и оставља читаоцима могућност да сами процене документарност истих. Аутор, такође, оставља и читаоцима слободу да се увере у тачност података и да сами донесу одређене закључке.
‒ А онда неких двадесет посто у самом роману, проналазећи оне рупе у историји које постоје, којих смо сви свесни, измаштам на неки свој врло често апсурдан начин и онда можда чак читаоце доведем у заблуду да ових осамдесет посто који су тачни и који су тим случајем можда и пренесени аутентично, можда и нису тачни. На тај начин покушавам да пробудим у читаоцима жељу да се запитају и можда пронађу још неки извор како би пронашли још нешто интересантно ‒ каже Гроздановић.