Недавни призор из једне цркве у околини Алексинца, где су похрањене кости српских ратника из ослободилачких рата, показао је колика може бити велика љубав једног дечака према свом оцу и колико ми старији, из различитих разлога, знамо да повредимо те искрене дечачке душе. А то чинимо сваког дана, безобзирно, широм света, где у име идеологије, новца, превласти, наметања воље слабијем, етничке нетрпељивости и пљачке изазивамо ратове и сукобе.
У овој причи није важно ни ко је дечак ни одакле је, али је битно да је она истинита. Након што је локални свештеник испричао историјат цркве и група почела да се удаљава, у средиште светиње остао је дечак млађе средњошколске доби, који је, на изненађење чак и самог духовника, затражио да се прочитва молитива за његовог оца на једном од фронтова којих данас има широм света. Отишао је да помогне својим сународницима и да се одужи отаџбини.
Разуме то овај дечак и стоички подноси, али ипак би највише волео да му се његов отац жив и здрав врати из тог рата. Иако је младић хиљаде километара далеко од свог завичаја и исто толико од рова у коме, можда у ситом тренутку његов отац мисли о њему, синовљева љубав према оцу је још јача и молитвом Свевишњем жели да га сачува.
У разговору са онима који су стручни сазнајемо да специјална молитва за војнике не постоји и да се обично чита неколико садржаја који се односе на здравље, уз помињање имена ратника. И оно што је најбитније, то није навијачки чин, већ је она вишеслојна. У једном делу је израз жеље да Божијом вољом та особа остане жива, али и да се сачува од искушења која могу у таквој неприродној ситуацији, као што је рат, довести војника до тога да учини нељудска дела. Што би наш упокојени патријарх Павле казао, „Будимо људиˮ.
Дуго је дечак након обављене молитве, деловао да је мислима негде далеко и да га тренутна стварност не дотиче. Присутни другови и другарице поштовали су ту његу одсутност, али су желели да у томе буда са њим и да му дају подршку, пажљиво прилазићи му у покушају да комуницирају. Дечији осмех му се вратио тек након посете следећој светињи, чувеном манастиру у овом крају.
Гледајући све то сетих се питање које су ми поставили техничар и техничарка у Радио Бору приликом првог радног дана, како је на одлазак из породичног дома реаговао мој отац. Сећам се да је пре поласка, у чувеној алексиначкој продавници „Бекоˮ, отац подигао кредит и купио ми гардеробу познате марке „Ли Куперˮ како бих у пристојној одећи отишао на први посао. Моје нове колеге објасниле су ми да је сваки отац поносан на свог сина када успе, али мало и носталгичан јер, запослењем син постаје човек који излази из његове заштите.
То тумачење у потпуноси сам схватио много година касније, када сам, након упокојења родитеља, прочитао цитат који ме је подсетио на моје дивне родитеље „Када спустиш оца у земљу и вратиш се кући… схватиш да си сахранио последњег човека који је искрено желео да ти будеш бољи од његаˮ.
Да ли постоји ико на свету ко те воли искреније од оца и мајке?
Прича овог дечака треба да нас посети да је битно неговати те односе између оца и сина, сина и оца, као и потребу да искажемо љубав према родитељима који су то неизмерно чинили према нама. Овај дечак је то учинио, иако нема превелико животно искуство, на један достајанствен и искрен начин, у духу вере коју упражњава и која се заснива на богооткровењу као Оца и Сина и Светога Духа.
Он је своје урадио, и надајмо се да је пут тог војника који му је Свевишњи наменио у складу са жељом дечака. А ако не буде тако, овај младић је показао своју љубав према оцу, молећи се за њега. За поштовање је то.