На Алексиначком летњем фестивалу, који организује Центар за културу и уметност, током викенда, публика је имала прилику да погледа представу „Матичар” у којој игра један познати глумац рођен у Алексинцу. Иако је одрастао у Београду, он са поносом истиче Алексинац као своје место рођења.
Феђа Стојановић у улози Милије игра једну од носећих улога у овом комаду који је крајем прошле године имао премијеру. Писац текста је Душко Премовић, а редитељ Дејан Јанковић. Поред Феђе на сцени су и Љиљана Драгутиновић, као Биса, и Раде Миљанић у улози сеоског матичара.
То је топла прича о двоје људи касних средњих година, који се силом прилика нађу у заједничком, а неопходном им простору. Чекајући матичара, почну разговор, који се заврши јелом и пићем. Биса, жена живих годинама, неудата, у сеоцету у Западној Србији, а Милија на Савамали, као правник, животари, проводећи дане са локалним мајсторима, кафанџијама, џимријама, и распуштеницама. Сукоб, а и склоност међусобна, између Бисе, и Милије, од дугог чекања завршава се исповестима, искреношћу, и истином. И када се чинило да су се среле две особе чија ће даља животна судбина бити заједничка, нажалост, на крају свако одлази својим путем.
У лику локалног матичара, у забитом селу, који врши све време „своја посла” – ручак, заборављени кључеви, „тера трактор” и још којешта, и никако да изда документе Биси и Милији, осликава се донекле стање у нашим селима. И на крају ти папири пристижу, али доцкан, како за јунаке ове приче, тако можда и за један велики број српских села. Како стоји у најави представе „можда је матичар последњи уз кога се некако мора и у селу”.
О представи, о Алексинцу као родном граду и зашто се као пореклом Нишлија поноси Алексинцем и о перспективи позоришта у овим временима подређеним вирусу корона, разговарали смо са познатим српским глумцем Феђом Стојановићем.
У овој представи мислим да је редитељ добро осликао ту социолошку страну села, са једне стране виталност, са друге стране пропадање. A кроз вас усамљеност човека у граду. Нема срећног краја.
–Па ето није било. Када су неки наши пријатељи то гледали, да се то ради у Холивуду не би дозволили овај крај. Али ја мислим да је то реалност. Среле се две особе, једна са северног једна са јужног пола, постојала је нада да се негде споје, али нису, као уосталом што се и у животу врло често дешава.
Значи да позориште поново осликава нашу друштвену ситуацију.
– То је можда и срећна и несрећна околност, али ваљда се то и дешава, ја не знам. Ми никада не радимо неку представу са циљем да дамо неку поруку. Него то се или деси или не, или се деси да та представа кореспондира са животом или се не деси. Ово је на неки начин испало да кореспондира са животом, та нека апатија и усамљеност људи. Ја мислим да се за време целе ове короне највише изразила та нека самоћа људи, поготово припадника старије генерације који су били буквално затворени у четири зида. Тако да је ова представа без намере негде унапред означила време које је касније дошло.
Дуго сте у позоришту, да ли те поруке садашња публика различито прима и различито закључује у односу на некадашњу публику?
– Сада ми се чини да је другачија публика, млади то гледају на неки свој начин. Ове старије генерације траже неке друге садржаје, негде се нешто променило. Генерално ја не волим позориште са порукама, то мени и смета да се праве представе да би се дале неке поруке. Сви смо ми негде у животу научили те поруке и не треба нико да нам их шаље. Позориште треба да пошаље емоцију као што и свако уметничко дело треба да шаље неку емоцију. Те младе генерације то доживљавају на свој начин, старије на свој, али генерално мислим да позориште опстаје и публика се обнавља. Долазе нови људи који воле позориште и имају другачији укус. Тако да позориште мора да прати време. И то античко позориште је морало да прати време у којем је живело па тако морамо и ми.
Позориште је преживело Фејсбук и остале друштвене занимације, да ли ће преживети вирус корону?
– Не знам, то је велико питање. Ови људи из струке су показали, не само у Србији, него у целом свету да нико ништа не зна. Тако да и ми не знамо, не знамо да ли ћемо ми као човечанство преживети. А да ли ће позориште преживети корону? Ако преживимо ми, преживеће и позориште.
У ситуацији у којој се налазимо можемо рећи да је било доста публике. Можда је позориште једно сигурно место где људи размењују емоције, јер је ипак тај друштвени контакт незаменљив?
– Људи воле позориште, гладни су позоришта. Ево рецимо у Београду се у ужасном стању смислило да се представе играју на Ташмајдан. Међутим пошто је Београд закачио велики вирус и повећава се број заражених одустало се од тога. Али су људи такву идеју једва дочекали. Карте су плануле за Ташмајдан који прима вероватно пар хиљада места. Али нажалост то је пропало. Међутим морамо да нађемо начина да играмо. Ја рецимо имам премијеру која ме чека по тексту Ведране Рудан. у Атељеу 212 ‘Дабогда те мајка родила’. Ми смо ставили за датум премијере 12. септембар, да ли ће бити то нико не зна.
Нико се није у позоришту заразио већ у кафани?
– За сада није, видећемо, барем ја не знам. У кафани највише се грле, љубе, ми смо престали да се поздрављамо. То је страшно да је тај људски додир постао нешто што је забрањено. Мораћемо да научимо да живимо овако.
Нисте прави Алексинчанин, пореклом сте из околине Ниша, али сте рођени на нашој територији. Да ли сте вечерас имали неке емоције?
– Искрено ја доживљавам заиста Алексинац као своје родно место. Ја сам мало ту живео, буквално су ме као бебу одвели у Београд. Али сам поносан што сам се родио у Алексинцу и увек се хвалим тиме и себе уопште не доживљавам као Нишлију, без обзира што су моји углавном из Ниша. Ја себе доживљавам да сам Алексинчанин и баш то са поносом говорим.
Да ли ћемо имати прилике да вас поново видимо, не долазите често у Алексинац?
– Ретко нажалост. Долазио сам раније. Мој отац је рођен у једном селу поред Ниша. Село се зове Вукманово. То је буквално била недођија, није било ни пута, ишао је од Електронске индустрије пешке пет километара, што је за мене доживљај невероватан. Али ја нажалост више не идем тамо. Имам толико рођака, пошто је мој отац имао четири сестре и два брата, сви они имају децу и унуке и не знам како се ко зове. И непријатно ми је да идем тамо и да ми дођу најближи рођаци, а да ја не знам како се ко зове. Тако да избегавам да идем тамо, али волим то село. Требало је да будем у жирију на ПИП фестивалу у Алексинцу, али се десило неко снимање тако да сам отказао. Али сам баш са радошћу прихватио да будем члан жирија.
