Лични страхови појединаца у савременом свету, нереалне потребе за потрошњом услед „наметањаˮ мондијалистичких вредности, људске слабости, наш менталитет и немарност за животну средину, а затим и за глобално уништавање ресурса планете, па до геостратешког дељења утицаја на нашем простору, кроз корпорације и банке које прелазе из руке у руку оних који имају капитал или интерес. И све се то завршава одвођењем у свет најспособнијих, зато што нисмо желели да их схватимо и да им дамо шансу јер смо били себични и лењи да размислимо о ономе што су нам поручивали. Уз то, нисмо „трпелиˮ њихово доследно брањење својих ставова.
Те углавном образоване млађе и људе у средњим годинама ангажују компаније у матичној земљи где ови наши људи већ имају неког од сродника који ради у здравству, грађевинарству и у старачким домовима. Све је то на менију позоришне представе „Шта ће бити са свима намаˮ, ауторском пројекту Бориса Лијешевића и Федора Шилија, у извођењу Народно позоришта „Тоша Јовановићˮ из Зрењанина, на трећој такмичарској вечери овогодишњег алексиначког ПИП-а.
Богата тематска понуда у једној позоришној представи, са које гледалац може да узме делић догађаја, у складу са интелектуалним потребама или искуствима, својих или пријатељевих, а која се могу упоредити са оним што су доживели ликови на сцени и пропустити кроз сопствену призму тражећи одговор на питање које све мучи „Шта ће бити са свима намаˮ.
У наметнутим темама и одвијању радње препознаје се мислећи рукопис редитеља који није само занатлија са задатком да успешно поређа сцене које би задовољиле театарску естетику за уметничке критичаре и публику, мада и то успешно чини, већ намера да покрене размишљање појединаца и друштва шта нас чека и који су то изазови, видовњачки нас упозоравајући и на могуће последице.
Кроз запослене који прослављају рођендан банке и дводеценијски успешан рад, аутори нас подсећају на појединачне проблеме и дилеме које смо већ горе изнели, уз можда и сувише директно упућене поруке за једнан уметнички наступ. Можда је баш то и била намера за наше отрежњење и промене у перцепцији животних циљева и препознавање замки које нас очекују у нуђењу нереалног живота уз помоћ скупих и експлоататорских кредита. И наравно, у таквим ситуацијама постајемо егоисти који крше све норме коректног понашања према пријатељима, колегама, рођацима, па и према себи.
Зашто баш потенцирамо овај део приче? У сећању нам је интервју са редитељем, који се у јесен 2021. године на деветом ПИП-у представио комадом „Употреба човекаˮ, рађеном по роману Александра Тишме, који говори о ратном и поратном страдању новосадских грађанских породица међу којима су и јеврејске, у коме у једном тренутку каже „Плаши ме оволика популарност Берлинаˮ, вероватно мислећи на глорификујућу економску снагу државе чији је он главни град, пре Другог светског рата и у садашње време. И само неколико месеци касније почиње несрећни рат у Украјини, са значајном економском и политичком улогом Немачке у њему.
Но, да све не буде тако суморно и депресивно побринула се глумачка екипа ансамбла, која је својим глумачким креацијама успела да код публике изазове и смех. Мада, ништа за сада није безбрижно и смешно што нас очекује у наредном периоду, а о чему и говори представа „Шта ће бити са свима намаˮ. Она директно поставља дилеме, а индиректно нуди и могуће одговоре. Нарочито, ако узмемо у обзир сплет догађаја који су настали, можда и случајно, након поменутог интервјуа.