Обележен Дан борца, празник кога се сећају само старији

Неколико удружења грађана са територије општине Алексинац која негују сећања на антифашистичку борбу је полагањем цвећа на споменик народном херују Момчилу Поповићу, у центру града, обележило Дан борца. Венце су положиле делегације Удржења бораца народноослободилачког рата Алексинац, Удружења резервних војних старешина, Удружења пензионисаних подофицира и Удружење пензионера.

Објашњавајући са историјске дистанце данашњи дан, професор историје Зоран Стевановић каже за наш медиј да се Дан борца славио некада у заједничкој држави СФРЈ, као један од најзначајнијих празника, као и у држави која је након тога следила Савезној Републици Југославији. Слављен је од 1956. године као успомена на 4. јул 1941. године када је донета одлука о покретању устанка против фашистичког окупатора.

Комунистичка партија Југославије сазива састанак, тачније Политбиро, и доноси одлуку о формирању главног штаба за Србију јер, наравно, једини услов где је могао да се покрене устанак била је Србија. По речима историча Стевановића то је јасно знао Јосип Броз Тито и сви његови сарадници, јер је тек 20 година прошло од великог рата са Немцима и у свести српског народа никако се није могао прихватити онај догађај од 25. марта, то јест од приступања Југославије тројном пакту.

Поједини делегати су упућени у тада Југословенске покрајине, како су оне називане у комунистичком жаргону, а то ће бити касније социјалистичке републике, да буду организатори устанка. Наравно у Србији је прво избио устанак 7. јула,  у Белој Цркви, 13. јула у Црној Гори, 22. јула у Словенији, а у Босни и Херцеговини као и у Хрватској 27. јула. Због противљења Методија Шаторовског, македонског шефа комунистичке партије, тек у октобру ће доћи до избијања устанка у Македонији.

Како би млађим генерацијама било јасније у каквим историјским контекстима су се одвијали ови догађаји појашњење смо потражили од професора Стевановића који напомиње да је Комунистичка партија Југославије од свог оснивања била секција Коминтерне и наравно она је као таква морала да извршава све оне одлуке које су стизале из Москве или боље и прецизније речено Јосипа Висарионовича Стаљина.

‒ То је био устанак који је покренула Комунистичка партија на тражење Коминтерне као врховног органа комунистичког покрета у тадашњој Европи и уопште у целом свету и тада почиње борба против окупатора. Потпуно изненада, шокантно и без објаве рата 22. јуна уследио је напад Немачке на Совјетски Савез који је изненадио и самог Стаљина, јер од 1939. године, августа месеца имали су споразум о пријатељству и ненападању Совјетски савез и нацистичка Немачка Адолфа Хитлера. Међутим, то је Хитлер хтео само да избегне рат на два фронта, а то је одговарало и Стаљину да припреми Црвену армију, јер је он био свестан да ће до тог сукоба пре или касније доћи. Пошто је до тог напада дошло 22. јуна, Коминтерна, комунистичка интернационала, све своје чланице, секције позива на подизање устанка како би се пружио отпор на тој окупираној територији свуда у Европи и тиме олакшао положај Црвене армије и Совјетског Савеза. Морамо да знамо да су у том периоду нацистичке трупе веома брзо напредовале кроз Совјетски Савез користећи управо то изненађење и неспремност Црвене армије па су допрли и до саме Москве на неких 19 километара до чувеног Бородина, тамо где се некада одиграла чувена битка између Наполеона и руског цара Александра – каже овај историчар.

Овај алексиначки историчар још каже да морамо да знамо да је у то време у јулу месецу већ постојао један покрет, то су они официри југословенске војске који се нису предали окупатору, нису одведени у Немачку у заробљеништво већ су наставили са простора Равне Горе да пружају отпор под руководством, тада, пуковника Драгољуба Драже Михаиловића, који ће касније у јануару 1942. добити чин генерала у југословекској влади и министра војске и морнарице и бити званично признат као легитиман представник Покрета отпора на овим просторима.