kinez alpress

Добро је, видео сам Кинеза

Виђао сам ја и раније Кинезе. А и данас памтим мог покојног оца Бранислава који ми је, сећајући се њему драгог човека из суседног села, испричао причу да је тај сељак, педесетих година прошлог века, приповедао „да ће доћи време када ће светом завладати жута раса”. Народ, како то бива, поделио се; једни су га сматрали „излапелим” и замајаним човеком, док су га други врло озбиљно схватали. Али су се и они поделили. Није било јасно да ли су то урадили по политичкој или другој основи. Први су ту расу видели у лику Јапанца, а други у Кинезу. Да ли су монархисти били за првог а комунисти за другог, или су једни веровали у тада техничку доминацији Јапана а други пак у многољудост Кине, тешко је било утврдити.

Било како било, 2020. вирус корона припретио нам је просто речено да нам „растури” здравствени систем. У помоћ позвасмо, неко каже браћу, други пријатеље, Кинезе. Ја бих ипак рекао пријатеље, а не браћу. Зашто? Имамо неке заједничке особине, али имамо и две које нас разликују. Дисциплина и одговорност.

Првих дана ванредног стања на кинеским продавницама у граду стављен је катанац, а на излозима уљудно написано извињење „Не радимо због реновирање” или „Користимо годишњи одмор”. У згради где нам је редакција, где колега Милан и ја свакодневно долазимо на посао (остали раде од куће), станује једна симпатична и драга кинеска породица са којом смо скоро сваког јутра размењивали срдачне поздраве.

Како је настало ово корона стање, од њих ни трага ни гласа. Пре десетак дана, питам остале комшије за Кинезе. Мислио сам да су се некако снашли и отпутовали. Преварио сам се. Комшије ми кажу да су ту, да их чују, да су у стану, али да их не виде. Постаде ми кристално јасно да тако дисциплинован и одговоран, злобници би казали васпитан у диктатури, народ мора да успе. И тад се сетих оне приче са почетка. Тако да и до данашњег дана још увек није потпуно јасно шта је онај сељак био, видовњак или „замлаћена комуњара”. Како ствари сада стоје, наредна деценија ће дати одговор и на то питање.

kinez alpress
Илустрација: Зоран Живковић

А одговор који ме мучи сада. Да ли корона посустаје? Вероватно. У петак, док сам на паркингу седао у ауто, видим Кинеза како излази из зграде и са јасним циљем и правцем кретања одлази на улицу. Добро је, рекох себи, видим Кинеза.

И сам не зам зашто, ал’ сам се тако осећао. Вероватно зато што сам ценио и поштовао његову дисциплину и одговорност, као и достигнућа земље којој је он припадао. Па је његово појављивање за мене био знак да је најгоре прошло.

Зато сам ја, колико год то звучaло отрцано „за челично пријатељство”, а не за братство. Ми Срби знамо да се више пута посвађамо и помиримо са братом. А то у глобалном свету не функционише баш тако.

 

Један коментар

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

1 × four =