На улазу у село Преконози, на пропланку са кога пуца поглед на околна насеља и зелена родна поља, ишарана узрелом пшеницом, налази се дедовина Алексинчанина Саше Стојковића, на коју је он веома поносан. Колико она за њега има значај, најбоље показује обновљено породично домаћинство. Сви објекти су сачували своју аутентичност, и по изгледу и по материјалу који је коришћен. Старине, али сијају као да су у пуној младости.
Саша Стојковић, музичар, свира гитару, запослен у ЈП „Путеви Србије”, васпитач, специјализирао музику за децу и драмску уметност за децу. Тако бисмо укратко описали нашег домаћина у домаћинству „Стојковић”.
‒ Овде је одрастао мој отац, ја нисам, али све лепоте овог краја су ме увек привлачиле и овде сам радо долазио и као млад, долазио са друштвом, правили смо журке, користили дан за роштиљ, за излазак у природу. Свим мојим другарима и другарицама се овде увек допадало – каже наш домаћин уз опаску да се овде осећа као свој на своме.
То и не чуди, јер му је то дедовина коју је одлучио да обнови и врати јој сјај, односно да је уреди како је замислио и започео његов предак. Било је пуно посла да грађевине старе и преко 70 година реконструише, а да ни на један начин не наруши архитектуру, грађевинску замисао свог деде.
‒ Све је аутентично, ненарушено, са тотално природним материјалима, где преовладавају дрво, камен, блато. Ја сам се тако довијао на свакојаке могуће начине и све ово вратио у првобитни положај, буквално као да сам музеј рестаурирао и сређивао ‒ са поносом нам овај свестрани поштовалац традиције показује шта је све урадио како би спровео своју идеју.
Саша каже да би волео да је на правом путу којим је кренуо у обнови газдинства, одакле вуче корене и волео би да анимира људе, да утиче на њих, да буде пример да се све може када се хоће. Потребно је пуно труда, пуно залагања и све је достижно.
‒ Када би свако од нас уредио своју дедовину, бар нешто мало, ако не може финансијски нешто превише, бар да покоси да нам она не зараста у корове, да више не може ни да се дође до свог имања. Бар нека активност викендом. Не може нико да ме убеди да не може човек бар нешто мало да да себе, да покуша да сачува оно што је добио у наслеђе. Добио је тако што се ништа није потрудио. Ако је неко ово могао да направи, шта је мени тешко да бар почистим и да средим, да мало дам себе у све ово. Можда би мој деда да је сада жив био јако срећан када би све ово видео ‒ емотиван је Стојковић, док стоји на својој дедовини, поштујући његов труд и све оно што је учинио за породицу.
На крају у опуштајућем и аутентичном амбијенту са домаћином ћаскамо и о будућности газдинства. Саша каже да би волео би да ово буде туристичка дестинација, иако је испрва желео да ово буде неки мирни кутак.
‒ Све више схватам да ово треба поделити и ово доживљавам као своју љубав. Љубав се дели, љубав треба делити. Тако да, све више и више сам вођен тиме да ово треба да постане једна туристичка дестинација, туристичко место. Даћу све од себе да радим на томе, да преко друштвених мрежа, преко Министарства туризма покушам да анимирам људе да дођу овде да виде лепоте мог краја и надам се да ће то људима да се допадне ‒ охрабрује себе овај одговаран и агилни домаћин.
Свој оптимизам заснива и на томе што примећује по реакцијама људи који овде долазе, да им прија планински ваздух, овде на преко 600 метара надморске висине. Свеж је ваздух, липов је хлад, дише се пуним плућима, позитива је у ваздуху, што људима очито прија. На крају, и сами смо се уверили у лепоту наших села, па место што се дивимо руралним срединама у Италији, Аустрији, Словенији, Грчкој, можда за промену треба свратити до наших места и открити чари које су нам тако близу, али из нама незнаних разлога тако далеко.