Lečić

Лечић: Кад знате за шта се борите, нема посустајања

Играјући у представи „Црвена” Будва Град театра синоћ се публици у алексиначком Дому културе представио познати глумац Бранислав Лечић. Овај доајен позоришне сцене и некадашњи министар радо је прихватио наш позив да разговара за Алпрес. Иако је већ дуго на политичкој сцени, Лечић нам каже да га политичка каријера не интересује већ да тежи томе да Србија постане стабилна демократска држава, као и да код јасних политичких циљева и мотива нема разочарења. 

Lečić Свесни смо да је у политичком смислу сваки појединац доживео разочарење у неке своје неостварене идеје за које се борио на нашој политичкој сцени. Какво је Ваше искуство?

‒ Разочарења су саставни део сваког хтења. Питајте Ђоковића колико се пута разочарао у себе док је играо, док је тренирао, а камоли док је стицао право да се умеша међу најбоље, па и онда је разочаран када изгуби меч или када није играо онако како је очекивао. Битна је борба, а не разочарење. Ми смо ставили тежиште на погрешне ствари и морамо да се боримо, а разочарење је саставни део тога. Нико вам не гарантује да ће свака битка бити победничка и успешна. Ствар је у томе да знате за шта се борите и у том смислу нема посустајања и нема разочарења.

У једном тренутку сте одлучили да напустите ЛДП и покушате једну нову грађанску опцију. Када вам је у политичком смислу било најтеже да кажете доста ми је и политике и ове борбе? 

‒ Сваки час ми је доста политике и залупио бих врата пред сваком врстом јавне активности. Али опет, са друге стране, знам која је улога човека који на неки начин може да допринесе да му земља ипак буде за нијансу боља него што је затекао или оно шта је он сам живео. Према томе без тог труда и те воље и тог сукоба и дуализма који је у нама нема ни човека. У представи ‘Црвена’ Марко Ротко, кога ја играм, каже ‘живот је кретање’ и томе га је научио Пикасо, дакле без кретања нема живота. Према томе морамо да се спојимо са тим да је демократија и борба за њу борба за живот, борба која не престаје и да је то начин живота.

У најранијој младости и социјалистичкој Југославији играли сте ликове који су били доста социјално и друштвено ангажовани. Да ли сте тада већ осетили да ћете кроз целу позоришну каријеру и у животу, на неки начин, бити у жижи тих друштвених збивања? 

‒ То је ствар и личне свести и личног афинитета, па ако хоћете и личне одговорности. Ту не могу да типизујем ништа, само знам да је позориште огледало живота, а глумац огледало човека. Према томе моја дужност је да разумем и да тумачим људске карактере и сложеност људске природе да би у ствари одбранио право на живот и онога ко је маргинализован или да би довео у питање наше опште мишљење о стварима.

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

four × 2 =