Igrajući u predstavi „Crvena” Budva Grad teatra sinoć se publici u aleksinačkom Domu kulture predstavio poznati glumac Branislav Lečić. Ovaj doajen pozorišne scene i nekadašnji ministar rado je prihvatio naš poziv da razgovara za Alpres. Iako je već dugo na političkoj sceni, Lečić nam kaže da ga politička karijera ne interesuje već da teži tome da Srbija postane stabilna demokratska država, kao i da kod jasnih političkih ciljeva i motiva nema razočarenja.
Svesni smo da je u političkom smislu svaki pojedinac doživeo razočarenje u neke svoje neostvarene ideje za koje se borio na našoj političkoj sceni. Kakvo je Vaše iskustvo?
‒ Razočarenja su sastavni deo svakog htenja. Pitajte Đokovića koliko se puta razočarao u sebe dok je igrao, dok je trenirao, a kamoli dok je sticao pravo da se umeša među najbolje, pa i onda je razočaran kada izgubi meč ili kada nije igrao onako kako je očekivao. Bitna je borba, a ne razočarenje. Mi smo stavili težište na pogrešne stvari i moramo da se borimo, a razočarenje je sastavni deo toga. Niko vam ne garantuje da će svaka bitka biti pobednička i uspešna. Stvar je u tome da znate za šta se borite i u tom smislu nema posustajanja i nema razočarenja.
U jednom trenutku ste odlučili da napustite LDP i pokušate jednu novu građansku opciju. Kada vam je u političkom smislu bilo najteže da kažete dosta mi je i politike i ove borbe?
‒ Svaki čas mi je dosta politike i zalupio bih vrata pred svakom vrstom javne aktivnosti. Ali opet, sa druge strane, znam koja je uloga čoveka koji na neki način može da doprinese da mu zemlja ipak bude za nijansu bolja nego što je zatekao ili ono šta je on sam živeo. Prema tome bez tog truda i te volje i tog sukoba i dualizma koji je u nama nema ni čoveka. U predstavi ‘Crvena’ Marko Rotko, koga ja igram, kaže ‘život je kretanje’ i tome ga je naučio Pikaso, dakle bez kretanja nema života. Prema tome moramo da se spojimo sa tim da je demokratija i borba za nju borba za život, borba koja ne prestaje i da je to način života.
U najranijoj mladosti i socijalističkoj Jugoslaviji igrali ste likove koji su bili dosta socijalno i društveno angažovani. Da li ste tada već osetili da ćete kroz celu pozorišnu karijeru i u životu, na neki način, biti u žiži tih društvenih zbivanja?
‒ To je stvar i lične svesti i ličnog afiniteta, pa ako hoćete i lične odgovornosti. Tu ne mogu da tipizujem ništa, samo znam da je pozorište ogledalo života, a glumac ogledalo čoveka. Prema tome moja dužnost je da razumem i da tumačim ljudske karaktere i složenost ljudske prirode da bi u stvari odbranio pravo na život i onoga ko je marginalizovan ili da bi doveo u pitanje naše opšte mišljenje o stvarima.