Запис из Метохије: Са децом Гораждевца се учи о традицији, васпитању и животу

За празник Светог Јеремије у Гораждевцу, српском метохијском селу крај Пећи, све оживи. Дводневни боравак и дружење са тамошњим ученицима и њиховим учитељима је посебан доживљај. И док размишљам о тој деци, која су само по годинама то, а по понашању, васпитању и условима у којима одрастају и преживљавају, далеко зрелијa од својих вршњака из Централне Србије, пажњу ми изазива део текста објављеног на порталу Радио Гораждевца из пера колеге Ракочевића, који описује вече уочи сеоског празника, када се у школском дворишту одвија богат културно-уметнички програм.

Ракочевић дочарава једну од слика Гораждевца која опредељује овај народ. Док се чекају нове вести о патријарху, мали Петар Угреновић покушава да се придружи колу у којем играју костимирани дечаци и девојчице старији од њега. Његов отац је био тешко рањен и један је од оних младих људи које помињемо као страдалу децу на реци Бистрици. Негде у последњем реду седи мајка убијеног дечака Панта Дакића и каже: „И моје би дете било ту.” Али ту су деца коју она види као своју. Милица Угреновић, Неда и Нађа Димитријевић и Петра Дунић певају, стихове говори Христина Дашић из Осојана.

Све се то дешава испред мурала на школској згради на коме су дечачки ликови невино убијених за време купања на локалној реци Бистрици од душмана, које још увек није стигла овоземаљска правда. Те 2003. Пантелија Дакић је имао 12, а Иван Јововић 19 година.

Уз осећај горчине и презира тог злочина, буди се и нека гордост уз веру да ови настрадали дечаци са неког места посматрају садашњу децу Гораждевца и да су веома поносни на њих. Поносан је и наш колега и песник Власта Н. Ценић, сарадник Радио Алексинца, који је преко дана имао дружење са ђацима овдашње Основне школе „Јанко Јовићевић”.

– Ја сам један велики плачко и био сам на граници да заплачем, гледајући ову децу која су тако храбра, тако достојанствена у певању својих родољубивих песама. Нису они певали ништа са наших некаквих модерних фестивала, него оне песме које их одржавају и одражавају, које им јачају дух. И рецитовали су изражајно. И играли смо, и била је то сјајна интеракција. Никад не сретох толико културне деце, васпитане патријархално – није крио своје емоције и своје одушевљење Ценић. 

Овај песник истиче да је ово био тридесет и други сусрет са књигом „Чуваркућа” коју промовише, показује деци Србије. Он каже да је заиста сањао и овај тренутак да дође баш овде и да овој дечици Метохије покаже да је много важно да чувамо своју традицију.

– Ја желео то њима да причам, а они мене уверили колико воле своју традицију, колико познају обичаје и своје корене, тако да сам ја сада учио од њих. Један диван сусрет. Остаће ми свакако у једном лепом сећању. Оснажио сам се, напунио батерије за неке нове сусрете, али овај ћу памтити – искрен је некадашњи професор књижевности, а сада песник и новинар.

Шта додати овим Ценићевим речима, осим – хвала вам, децо Гораждевца, што сте нас барем накратко подсетили на праве људске вредности, које треба да негујемо, на честитост, васпитање и поштовање. Вашим родитељима све честитке на посвећености и труду који улажу да заједничким снагама постанете поштовани, вредни и успешни људи српског рода, који никога не мрзе, али се и не препуштају забораву и понижењу од недобронамерних.

Деца у овој енклави су нешто узвишеније од задовољства родитељством, ако постоји нешто уопште узвишеније. Они су покретачи опстанка и живота уопште у насељу. Учитељица Рајка каже да доста тога учи од својих ђака.

– Свака је генерација на свој начин различита. Чини ми се да је ова нешто посебна и да ми они дају снагу да ја радим још више и боље са њима, верујте ми. Мени је сваки дан радост када уђем код њих и кажу: ‘Учитељице, можемо ли то?’ Они са великом пажњом слушају све оно што ја предајем. Ја сам понекад запрепашћена тиме што они ишчекују и једва чекају да чују речи и реченице од мене и све што треба да науче – каже ова саговорница.

За њу, као и за њене ученике, све потиче из прошлости. Учитељица каже да се овде и сама родила, родила два сина, остала и опстала са својим народом.

– Стварно ми је Гораждевац у срцу, Метохија, и цело Косово и Метохија – поручује на крају.

А да је Метохија и цели овај простор у срцу и деце Гораждевца, доказали су својим певањем, рецитовањем, игром и ношњом коју чувају као изузетно вредну ствар. Нико није остао равнодушан на песме: „Звоне звона, невера их слуша”, „Расти, расти, мој зелени боре”, коло „Мајка је Мару саветовала”, „Ми смо деца неба” и друге духовне песме. Осим горе поменутих извођача, дугачак је списак деце учесника, али да поменемо Мињу Колошинац и њено рецитовање, као и хармоникаша Бранимира Стевановића, ученика другог разреда.

Закључак о деци Гораждевца је: „Свесни су свега овога о чему смо говорили и чини се да су тиме они и јачи и зрелији у односу на њихове године. Све их ово на неки начин јача”. Дубок наклон тој деци, или боље речено тим младим људима.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

5 − four =