Културни и образовни развој ослобођене Србије стављен у контекст деветогодишњег боравка Јована Стерије Поповића, синоћ је на алексиначкој сцени приказан кроз комад Народног позоришта из Ужица „Сербио земљо рода мога”. Кроз уметничку призму, али нелишен историјских чињеница, овај позоришни комад представља својеврсни историјски времеплов, који нас на суптилан начин враћа и у токове садашњице. Кроз причу о Јовану Стерији Поповићу и изванредне дијалоге наводи нас да се запитамо јесмо ли се данас, скоро два века касније, и колико променили.
‒ Костими нису историјски, већ садашњи јер нисмо ни хтели да се држимо епохе. Заправо нисмо се трудили да визуелно дочарамо то време, као што видите Вук нема штулу. Нисмо водили рачуна о томе зато што треба да се тиче нас данас и овог тренутка. Кад се вратимо у историју схватамо да није много тога промењено – каже глумац Вахидин Прелић, у комаду Јован Стерија Поповић, и у шали додаје да су чак и нека имена остала иста.
У представи ужичког позоришта, коју је по тексту Милана Витезовића режирао Богдан Јанковић, представљена је и прва владавина кнеза Михаила Обреновића, који није желео да своје одлуке спроводи силом, већ је још онда схватао значај образовања и културног просвећења народа.
‒ Кнез Михаило у тренутку када Стерија долази у Србију има непуних седамнаест година. Он је прилично дете, али ја сам се трудио да не играм његове године, нити да докажем његову незрелост и можда невештост као владара, него да тај мој кнез Михаило буде културан, фино васпитан младић, образован за своје године и један велики ентузијаста у погледу знања и образовања – каже глумац Душан Радојичић.
У неколико чина приказано је и то како су се околности у Србији мењале са сменом владара, сукобима политичких неистомишљеника и општом мишљу да све што штрчи у смислу образовања треба „потаманити” и нивелисати.
‒ Занимљиво ми је играти те историјске моменте о којима се не прича, а Србија је препуна тога. Ипак, милим да је овде представљен један општепознати историјски редослед, не мислим да је овде нешто скривено, осим евентуално сукоба Јована Стерије Поповића и Вука Караџића – објашњава Хаџи Немања Јовановић, који у комаду тумачи лик, најпре мајора Александра Петровића, који касније постаје кнез Александар Карађорђевић.
Овај комад, најпре је подсећање на значај Јована Стерије Поповића, који је као министар просвете у Србији основао неке од најважнијих институција, попут Академије наука, Народног музеја, Читалишта…
Дугим аплаузом публика у алексиначком Дому културе исказала је захвалност због овог часа историје у форми квалитетног позоришног остварења, а глумци су поручили да су презадовољни позоришном салом, бројем публике и њеном реакцијом. Награда за глумца вечери припала је Вахидину Прелићу, а поред њега и поменутих глумаца, у комаду се појављује Слободан Љубичић као Вук Караџић, Тања Јовановић у улози сликарке Катарине Ивановић, затим Бранислав Љубичић који игра Милована Спасића и Игор Боројевић у улози Томе Вучића Перишића.
Вечерас нас на програму седмог ПИП-а очекује представа „На трагу” Београдског драмског позоришта, по тексту Николе Милојевића, а у режији и адаптацији Ненада Гвозденовића.