Рудари широм Србије данас обележавају свој празник, Дан рудара. У Алексинцу је обележавање почело одавањем поште страдалим рударима у две велике рударске несреће, 1983. и 1989. године, након којих је обустављена експлоатација угља у овдашњем руднику, као и сећањем на трагичне догађаје који су обележили историју овог краја. Венце и цвеће положили су мештани Месне заједнице Алексиначки Рудник и представници Алексиначког рудника, одавши почаст настрадалим камаратима.
Тренутно 165 радника овдашњег рудника, који своје обавезе обављају у дирекцији и на три терена: у Руднику Рембас, у Руднику Лубница и у Руднику Вршка Чука, уз слављеничку атмосферу данашњи празник дочекају и са одређеним проблемима, о којима смо разговарали са директором Немањом Денићем. По његовом мишљењу, ситуација је задовољавајућа, једино што недостаје је радна снага, тако да су увек потребни рудари који желе да раде у јами.
− Плате рудара свакако увек треба да буду веће, али моје мишљење је да нису толико лоше плате с обзиром да ми радимо на терену, да рудари имају и теренски додатак, имају обезбеђен превоз, смештај и исхрану на терену, тако да са свим тим додацима, мислим да је плата на неком задовољавајућем нивоу. Није то нешто идеално, увек треба да буде боље, али мислим да тренутно ситуација није толико лоша колико људи мисле – каже Денић, одговарајући на наше питање о зарадама рудара.
И док алексиначки рудари „црно злато” ископавају и ваде у јамама других рудара, има се утисак да је утихнула, приврено или стално – видеће се, прича о отварању површинског копа код нас.
− Тренутно је то обустављено, јер имамо тај Софијски споразум који је потписан, где је малтене забрањено отварање нових копова, али по мом мишљу те резерве угља су ту и оне неће да нестану свакако. Тако да с обзиром на енергетску ситуацију у свету, сматрам да ће кад-тад да се тај коп отвори, само је питање времена и неког доброг, повољног тренутка − оптимиста је наш саговорник.
Рударство у Алексинцу има традицију дужу од једног века. Још 1883. године Алексинчанин Ђорђе Димитријевић, лекар у Београду, и власник Алексиначке пиваре Јохан Апел добили су повластицу под називом „Краљевац”, којом им је омогућено да на површини од 950 хектара истражују и експлоатишу рудно благо. Прве количине ископаног угља коришћене су као погонско гориво за пивару, која је већ 1884. године пресељена из Алексинца у Ниш.
Један од најтрагичнијих датума у историји српског рударства остаје 1989. година, када је услед тровања угљен-моноксидом, изазваног пожаром у свежој ветреној струји, живот изгубило 90 рудара. После те несреће рудник је затворен. Од 1990. године Алексиначки рудник наставио је рад као специјализовани извођач рударских радова у подземној експлоатацији угља.