Сутра се обележава Битка на Адровцу: Позната по Русу, страдало и доста Срба

Други септембар је значајан датум у календару обележавања историјских догађаја на подручју општине Алексинац. Сутра, у Горњем Адровцу свечаном литургијом, поменом и пригодним културно-уметничким програмом, биће обележена годишњица Битке на Горњем Адровцу у Првом српско-турском рату 1876. године у којој је српска војска и поред храброг отпора морала да се повуче пред знатно бројнијим непријатељом.

Тада је страдао и руски добровољац пуковник Николај Николајевич Рајевски, а на месту његове погибије подигнута је црква Свете Тројице, у народу позната као Руска црква. Међутим, на Адровачким висовима за слободу Србије страдало је и доста Срба, али о томе нема видљивих обележја. Додуше, сутрашња црквена служба и парастос, коју ће предводити епископ нишки Арсеније биће посвећена и страдалим српским војницима.

Историчар Зоран Стевановић каже да у тој бици није погинуо само пуковник Рајевски који је послат од стране генерала Черњајева да заустави продор Турака, него је погинуло на стотине српских војника.

‒ Највише је из Рудничке бригаде прве и друге класе којом је командовао тада капетан прве класе Радомир Путник, затим из Крушевачке бригаде, и из низа других бригада које су биле на овим положајима. Наравно, највећим делом, највећи терет у околини тадашњег Мрсоља, данашњег Моравца, подносила је Алексиначка бригада, управо она у којој су били наши преци са једне и са друге стране из села данашње општине Алексинац. Према томе, ту на том простору на Горњем Адровцу, на Прћиловачким висовима бранила се Србија. Није се само бранила општина Алексинац ‒ каже Стевановић.

Овај историчар констатује да услед велике премоћи турске војске, коју је концентрисао тад Абдул Керим-Паша, у артиљерији и пре свега у пешадији, српска војска морала је да се повлачи и надаље ће следити нове битке које нису успеле да зауставе продор Турака. Стевановић помиње сукобе на Бобовишту, на Кревету изнад Гредетина, изнад Радевца, Великом Шиљеговцу, као битке које су се десиле после Адровца и на крају окршај на Ђунису где је дошло до дефинитивног пораза српске војске, након чега генерал Черњајев телеграфски тражи од кнеза Милана да од Руског цара Александра захтева примирје.

Наравно, руски цар Александар је ултиматумом зауставио даљи продор Турака ка унутрашњости Србије, јер је запретио да ће објавити рат Турској која у том тренутку за то није била спремна. Тако је окончан тај Први српско-турски рат, а што се тиче стања на терену, оно је враћено на предратне позиције.

‒ За становнике наше општине, за становнике самог Алексинца, није било тако. Турска се повукла, али су остала само згаришта. Поготово у свим селима, на левој обали Јужне Мораве. Турци све што нису могли да опљачкају, они су спалили. Како пише један савременик који је дошао у Алексинац, од зграда остали су само дувари. Тадашњи назив користимо, односно зидови. Пошто су знали да морају да се повуку по одредбама тог уговора, редом су убијали домаће животиње, по вароши псе и мачке, не би ли изазвали какве заразне болести да Срби немају где да се врате, ни међу те голе зидове. На срећу, био је фебруар месец, биле су велике хладноће и до тога није дошло – упозорава нас овај алексиначки историчар на ратне последице по цивилно становништво.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eleven + ten =