Sreda.
Već nekoliko dana provodim sunčajući se, kupajući u slanom Jadranu i šetajući ulicama simpatičnog Golema. Reč je o lepom i ne tako velikom letovalištu, na 15-tak kilometara od većeg i poznatijeg Drača. Na svim svojim putovanjima nastojim da obiđem mnogo toga, ali ne žurim previše, jer takođe želim da osetim duh i tempo života ljudi u mestu u kojem boravim.
S obzirom da je Drač odavde na nešto manje od 20 km, a Tirana još toliko, smatram da bi šteta bila ako ne vidim makar jedan od tih gradova.
S obzirom na svoj trenutni položaj i činjenicu da sam prvi put u Albaniji, mislim da nema boljeg od prestonice Tirane i Drača, sledećeg po važnosti grada u Albaniji.
Pre nekoliko dana sačuvao sam broj koji sam video na jednom od postera u glavnoj ulici u Golemu. Oglas je bio namenjem turistima koje žele transfer do okolnih i drugih gradova u zemlji: Tirane, Drača, Skadra, Sarande…
Stupio sam u kontakt sa osobom koja stoji iza tog oglasa i dogovorio vožnju za kolegu i mene do Tirane.
U petak, tačno u dogovoreno vreme, pojavio se mladi čovek po imenu Indrit. Ubrzo smo se uputili ka našem odredištu – glavnom gradu Albanije. Indrit je, što se i očekivalo, znatiželjno upitao:
− Odakle ste?
− Iz Srbije.
− O, stvarno? Puno je turista iz Srbije kod nas ovog leta.
Na sugestiju svog kolege, uzvratio sam pitanjem da li je ranije imao prilike da vozi nekog iz Srbije. Odgovor je isprva bio odričan. Da bi, nakon kraćeg razmišljanja, rekao da je možda i imao, ali da su se ti ljudi bojali da mu otkriju odakle su. Kaže da se boji da neki ljudi u Srbiji imaju negativno mišljenje o Albancima i da se plaše dolaska ovde, kao i da sigurno ima Albanaca koji se iz sličnih razloga ne usuđuju da dođu u Srbiju.
Indrit me pita šta mislim o aktuelnoj temi, o takozvanom „Otvorenom Balkanu”. Kažem mu da je to odlična ideja. Što se mene tiče, granice ne treba da postoje. Kako fizičke, tako i one imaginarne – u glavama ljudi. U potpunosti se složio sa mnom, dodajući da želi da njegova zemlja bolje sarađuje sa susedima i da što više turista dođe u njegovu zemlju i bolje je upozna.
Nadomak smo Tirane.
Našem vozaču predlažem da korigujemo naš prethodni dogovor. Umesto da nas čeka u kolima, dok mi šetamo Tiranom, pozivam ga da nam se pridruži u obilasku. Da bude naš vodič. Prihvatio je moj predlog i nekoliko minuta kasnije našli smo se na glavnom trgu „Skenderbeg” u Tirani.
Nakon kraćeg razgledanja i fotografisanja na ovom prostoru, uputili smo se ka Starom pazaru. Prilično je mirno i bez puno ljudi u ovom delu dana, što je razumljivo, budući da temperature rastu do 40. podeoka na Celzijusovoj skali. Na pijaci, u starom delu grada, pored voća i povrća, mogu se naći domaća alkoholna pića, duvan i suveniri. Koristimo priliku da vidimo „BunkArt”, muzej posvećen vladavini kontroverznog diktatora Envera Hodže, koji je ovom zemljom vladao više od 40 godina.
Primećujem da mi šetnja Tiranom prija. Dosta je zelenila, drveća, a u samom centru je i Rinia park (Park mladosti). Nema gužve i stvari se odvijaju laganim tempom. Sa Indritom razgovaram o njegovom viđenju života ljudi u Albaniji. Kaže da se ne živi baš najbolje. On, kao profesor matematike, nije zadovoljan svojom platom od oko 400 evra, pa vozeći turiste tokom leta, pokušava da poboljša svoju materijalnu situaciju. Indrit nije ljubitelj populističkih lidera i ceni aktuelno rukovodstvo u Albaniji. Smatra da dosta toga čini na poboljšanju odnosa sa susednim zemljama, kao i na razvoju turizma u državi. Kaže i da je dizel prilično skup u Albaniji. Pita me za cenu dizela u Srbiji. Ispostavilo se da je litar u našoj zemlji skuplji za oko 20 dinara. Indrit je ostao bez teksta.
Dok se postepeno udaljavamo od centra albanske prestonice, sumiramo utiske svega što nam je zapalo za oko. Bio je ovo kratak, ali sadržajan obilazak Tirane. Već pravimo plan sa našim vodičem za sutrašnji odlazak u Drač.