Среда.
Већ неколико дана проводим сунчајући се, купајући у сланом Јадрану и шетајући улицама симпатичног Голема. Реч је о лепом и не тако великом летовалишту, на 15-так километара од већег и познатијег Драча. На свим својим путовањима настојим да обиђем много тога, али не журим превише, јер такође желим да осетим дух и темпо живота људи у месту у којем боравим.
С обзиром да је Драч одавде на нешто мање од 20 км, а Тирана још толико, сматрам да би штета била ако не видим макар један од тих градова.
С обзиром на свој тренутни положај и чињеницу да сам први пут у Албанији, мислим да нема бољег од престонице Тиране и Драча, следећег по важности града у Албанији.
Пре неколико дана сачувао сам број који сам видео на једном од постера у главној улици у Голему. Оглас је био намењем туристима које желе трансфер до околних и других градова у земљи: Тиране, Драча, Скадра, Саранде…
Ступио сам у контакт са особом која стоји иза тог огласа и договорио вожњу за колегу и мене до Тиране.
У петак, тачно у договорено време, појавио се млади човек по имену Индрит. Убрзо смо се упутили ка нашем одредишту – главном граду Албаније. Индрит је, што се и очекивало, знатижељно упитао:
− Одакле сте?
− Из Србије.
− О, стварно? Пуно је туриста из Србије код нас овог лета.
На сугестију свог колеге, узвратио сам питањем да ли је раније имао прилике да вози неког из Србије. Одговор је испрва био одричан. Да би, након краћег размишљања, рекао да је можда и имао, али да су се ти људи бојали да му открију одакле су. Каже да се боји да неки људи у Србији имају негативно мишљење о Албанцима и да се плаше доласка овде, као и да сигурно има Албанаца који се из сличних разлога не усуђују да дођу у Србију.
Индрит ме пита шта мислим о актуелној теми, о такозваном „Отвореном Балкану”. Кажем му да је то одлична идеја. Што се мене тиче, границе не треба да постоје. Како физичке, тако и оне имагинарне – у главама људи. У потпуности се сложио са мном, додајући да жели да његова земља боље сарађује са суседима и да што више туриста дође у његову земљу и боље је упозна.
Надомак смо Тиране.
Нашем возачу предлажем да коригујемо наш претходни договор. Уместо да нас чека у колима, док ми шетамо Тираном, позивам га да нам се придружи у обиласку. Да буде наш водич. Прихватио је мој предлог и неколико минута касније нашли смо се на главном тргу „Скендербег” у Тирани.
Након краћег разгледања и фотографисања на овом простору, упутили смо се ка Старом пазару. Прилично је мирно и без пуно људи у овом делу дана, што је разумљиво, будући да температуре расту до 40. подеока на Целзијусовој скали. На пијаци, у старом делу града, поред воћа и поврћа, могу се наћи домаћа алкохолна пића, дуван и сувенири. Користимо прилику да видимо „БункАрт”, музеј посвећен владавини контроверзног диктатора Енвера Хоџе, који је овом земљом владао више од 40 година.
Примећујем да ми шетња Тираном прија. Доста је зеленила, дрвећа, а у самом центру је и Риниа парк (Парк младости). Нема гужве и ствари се одвијају лаганим темпом. Са Индритом разговарам о његовом виђењу живота људи у Албанији. Каже да се не живи баш најбоље. Он, као професор математике, није задовољан својом платом од око 400 евра, па возећи туристе током лета, покушава да побољша своју материјалну ситуацију. Индрит није љубитељ популистичких лидера и цени актуелно руководство у Албанији. Сматра да доста тога чини на побољшању односа са суседним земљама, као и на развоју туризма у држави. Каже и да је дизел прилично скуп у Албанији. Пита ме за цену дизела у Србији. Испоставило се да је литар у нашој земљи скупљи за око 20 динара. Индрит је остао без текста.
Док се постепено удаљавамо од центра албанске престонице, сумирамо утиске свега што нам је запало за око. Био је ово кратак, али садржајан обилазак Тиране. Већ правимо план са нашим водичем за сутрашњи одлазак у Драч.