Psi i koronavirus: Gde su tu ljudi i pare

Kada je čovek suočen sam sa sobom padaju mu neobične ideje i neobična razmišljanja. Obavljajući radne zadatke i krećući se ulicama Aleksinca i Žitkovca, u nedelju sam sretao gradske pse koji su više dremuckali nego što su imali želju da me primete. I eto meni ideje kako će ova korona da zaštiti opštinski budžet od ujeda pasa lutalica. Kada bolje razmislim, pre od halapljivih građana koji su zloupotrebljavali te pse.

Prema podacima Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj NALED, gradovi i opštine u Srbiji isplatili su za šest godina najmanje 25 miliona evra na ime odštete zbog ujeda pasa lutalica. Ova organizacija navodi i da je žrtva napada bilo 77.500 građana.

‒ Lokalne samouprave imaju problem sa građanima koji lažiraju ujede kako bi naplatili odštetu koja se u proseku kreće od 25.000 do 100.000 dinara ‒ ocenio je član Upravnog odbora ove organizacije Vladan Vasić. 

U aleksinačkoj lokalnoj samoupravi kod vansudskog poravnanja iznosi se kreću najčešće 33 hiljade dinara.

E sad, živo me zanima da li će u ovom periodu biti manje zahteva, a trebalo bi. Evo i zašto. Ovi psi na ulici ozbiljno su shvatili situaciju oko virusa i vanrednog stanja. Radnim danima nešto ih je manje u javnosti, verovatno su i sami iznenađeni brojem ljudi i njihovim maskama na licima koji cirkulišu u tih nekoliko sati, pa se povlače u ilegalu. Kada je takozvani policijski čas koriste da se pošteno odmore. Imao sam prilike da se u to uverim.

Pas ispred Poštanske štedionice leškari i bez obzira na moje namere da ga isprovociram hodajući prema njemu ostaje pasivan. Kao da mi poručuje: „Znam za jadac, danas ne radimo, pa ti je bez veze provokacija”. U Žitkovcu ispred jedne velike trgovine tamošnji ulični ljubimac u dubokom snu. Na škljocanje aparata samo me je krajičkom oka pogledao. Kao da želi da mi poruči: „Nema ovde ničega, idi kući i odmaraj kao sav normalan svet”. Verovatno ne kapira da sam ja novinar i da je moja „normalnost” upitna.

Ali nisu svi hladnokrvni kao ovi „uličari”. Dok slikam prazne ulice grada, jedna simpatična damica sa balkona drugog sprata laje na mene. Nisam siguran da li me upozorava da mi kod opšte zabrane tu nije mesto, ili je pak nezadovoljna njenim ograničenim kretanjem. Sa uglađenim gradskim psima, koji su navikli na komfor, nikada ne znate da li vas savetuju ili pak protestuju.

Svi ovi slučajevi ne nagoveštavaju da bi u vanrednom stanju oni ujedali građane, a time i budžet. Ovi su suviše opušteni za nastalu situaciju, kao da čoveku daju primer „opušteno uz poštovanje drugih i nema problema”.

A za onog psa što se javljao sa terase narod kaže „Pas koji laje ne ujeda”.

Šta će se desiti ako uđemo nezvani ili iznenada u komšijski posed i njegov čuvar nas malo „capne”. Kada nije vanredna situacija, zna se, izjavimo „Ujeo me pas lutalica ispred prodavnice, škole, pijace, igrališta i drugo”. Ali sada, kada je vanredno stanje, svakom iole ozbiljnom građaninu valjda ne pada na pamet da se „smuca” po raznim institucijama u prikupljanju dokumentacije. Morate priznati da to nije vredno tih tridesetak hiljada.

Možda su ove moje procene neozbiljne, mada su racionalne i zdravopametne. Vreme će svakako pokazati pravu situaciju. Znamo mi sebe da iznenadimo i kada smo sigurni da to više nije moguće. Ali ono što sam shvatio pas koji nema gazdu, na sreću nema koga da oponaša, ne zanoveta mnogo i ne gubi energiju na bespotrebno lajanje, već racionalno koristi vreme za svoje potrebe. Pa, ko kaže da je čovek najsavršenije živo biće na planeti?