Pas

Пси и коронавирус: Где су ту људи и паре

Када је човек суочен сам са собом падају му необичне идеје и необична размишљања. Обављајући радне задатке и крећући се улицама Алексинца и Житковца, у недељу сам сретао градске псе који су више дремуцкали него што су имали жељу да ме примете. И ето мени идеје како ће ова корона да заштити општински буџет од уједа паса луталица. Када боље размислим, пре од халапљивих грађана који су злоупотребљавали те псе.

Према подацима Националне алијансе за локални економски развој НАЛЕД, градови и општине у Србији исплатили су за шест година најмање 25 милиона евра на име одштете због уједа паса луталица. Ова организација наводи и да је жртва напада било 77.500 грађана.

‒ Локалне самоуправе имају проблем са грађанима који лажирају уједе како би наплатили одштету која се у просеку креће од 25.000 до 100.000 динара ‒ оценио је члан Управног одбора ове организације Владан Васић. 

У алексиначкој локалној самоуправи код вансудског поравнања износи се крећу најчешће 33 хиљаде динара.

Е сад, живо ме занима да ли ће у овом периоду бити мање захтева, а требало би. Ево и зашто. Ови пси на улици озбиљно су схватили ситуацију око вируса и ванредног стања. Радним данима нешто их је мање у јавности, вероватно су и сами изненађени бројем људи и њиховим маскама на лицима који циркулишу у тих неколико сати, па се повлаче у илегалу. Када је такозвани полицијски час користе да се поштено одморе. Имао сам прилике да се у то уверим.

Пас испред Поштанске штедионице лешкари и без обзира на моје намере да га испровоцирам ходајући према њему остаје пасиван. Као да ми поручује: „Знам за јадац, данас не радимо, па ти је без везе провокација”. У Житковцу испред једне велике трговине тамошњи улични љубимац у дубоком сну. На шкљоцање апарата само ме је крајичком ока погледао. Као да жели да ми поручи: „Нема овде ничега, иди кући и одмарај као сав нормалан свет”. Вероватно не капира да сам ја новинар и да је моја „нормалност” упитна.

Али нису сви хладнокрвни као ови „уличари”. Док сликам празне улице града, једна симпатична дамица са балкона другог спрата лаје на мене. Нисам сигуран да ли ме упозорава да ми код опште забране ту није место, или је пак незадовољна њеним ограниченим кретањем. Са углађеним градским псима, који су навикли на комфор, никада не знате да ли вас саветују или пак протестују.

Pas

Сви ови случајеви не наговештавају да би у ванредном стању они уједали грађане, а тиме и буџет. Ови су сувише опуштени за насталу ситуацију, као да човеку дају пример „опуштено уз поштовање других и нема проблема”.

А за оног пса што се јављао са терасе народ каже „Пас који лаје не уједа”.

Шта ће се десити ако уђемо незвани или изненада у комшијски посед и његов чувар нас мало „цапне”. Када није ванредна ситуација, зна се, изјавимо „Ујео ме пас луталица испред продавнице, школе, пијаце, игралишта и друго”. Али сада, када је ванредно стање, сваком иоле озбиљном грађанину ваљда не пада на памет да се „смуца” по разним институцијама у прикупљању документације. Морате признати да то није вредно тих тридесетак хиљада.

Можда су ове моје процене неозбиљне, мада су рационалне и здравопаметне. Време ће свакако показати праву ситуацију. Знамо ми себе да изненадимо и када смо сигурни да то више није могуће. Али оно што сам схватио пас који нема газду, на срећу нема кога да опонаша, не зановета много и не губи енергију на беспотребно лајање, већ рационално користи време за своје потребе. Па, ко каже да је човек најсавршеније живо биће на планети?

 

Један коментар

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

1 + seventeen =