Приче из Метохије: Нобеловац, српска троношка и место Божијег благослова

Велики писац светског имена и нобеловац Петер Хандке, за Велику Хочу је једном приликом казао да је то место са Божјим благословом. Ово српско метохијско село и суседни Ораховац, или боље рећи тамошњих пар стотина квадрата, где су се преостали Срби скупили као у неком гету, нашли су се у Хандкеовим књигама. И док се овдашњи Срби боре за сопствени опстанак и добијање заслуженог положаја у косовско-метохијском друштву, дотле су они у светским делима великог Хандкеа нашли своје место.

− Велика Хоча је место са Божјим благословом, али пуно несрећних људи. И зато, да бих их разумео, долазим често. Волим да разговарам и пијем вино са овим људима. Приликом неких ранијих посета сам пешачио са њима по околним пољима, брао печурке и лековито биље, упознавао људе слушајући приче о њиховим животима и учествујући у њиховим обичајима − описивао је Хандке зашто је ово метохијско место за њега Божји благосов.

Док покушавам, седећи у једном од великохочанских дворишта, да осетим тај благослов, мира ми не да питање: како су овдашњи људи видели и доживели Петера Хандкеа? Прошли пут сам одговор тражио неколико улица навише, у кући где је писац ноћивао. Сада о томе диваним са мојим новим познаником и домаћином, крепким Савом Гарићем, образованим човеком широких погледа, али духовне снаге карактеристичне за преосталу српску заједницу, коју црпе из дубоко укорењених трагова српског постојања на овим просторима.

И данас се Сава сећа сваког детаља сусрета са песником и његовом супругом. Није мала ствар да улицама и сокацима једног места хода таква личност као што је Петер. Ту привилегију немају ни много већи и познатији градови. А Хандке је волео да обилази и овдашње светиње. Једном приликом, враћајући се са супругом из цркве Свети Николе, пут га је водио и поред куће нашег домаћина.

− Понудили смо им да сврате, да седну, да попричамо. Дошао је и ту за овим сточићем напоље, ту је седео Ханке, његова супруга, моја ћерка Оливера, ја и моја супруга Милица − показује Сава на простор у соби која је у приземљу једноспратне куће и где стоји дрвена столица троношка, уверен да му је у госте био неко најрођенији, али у исто време и свестан величине госта и пролазности тренутка.

Пажљиво је Сава осмотрио госта трудећи се да што више продре у сферу његовог интересовања и емоција, како би схватио чиме је заслужио да буде подарован да баш овакав човек буде у његовом дому, у тренуцима када он и његове комшије пролазе кроз период угрожености српског опстанка у овом надалеко чувеном виногорју.

− Њему је запао за око овај троножац. То сам сам ручно правио. И жени његовој се толико посвидело, па нам се обратила речима: „Ово ћу ја да узмем и да носим у Аустрију.”. Ја им рекох, драге воље, само како ћеш, хоћеш да је расклопимо − казао је Гарић, желећи да целој атмосфери да још опуштенији и пријатељски тон, у исто време и срећан што ће његова столица троношка, урађена сопственим рукама, отпутовати за Аустрију.

Наш домаћин као умни човек не избегава ни одговор на наше питање о Хандкеовом опседнутошћу Великом Хочом.

− Привукао га је народ, привукла га је пажња свега онога што се издешавало и да народ живи у великим мукама, недаћама, а да је увек весео и насмејан, као да се ништа није догодило – објашњава Саво, али се по његовом изразу лица види да је он свестан, као и велики писац, да овдашњи Срби у себи носе неко бреме метохијског живота последњих деценија, јер сви они, како и сами кажу, некада се присете и тих великих мука и тегоба, тешкоћа које су осетили на својој кожи.

По речима домаћина, пишчев долазак је био значајан и велика награда за Велику Хочу. А и Ханкдеу је боравак међу Србима у Метохији био веома важан, па је то узајамно прожимање исказао и вредном донацијом.

– Награду коју је добио за свој књижевни рад од 50 хиљада евра, он је то дао овде, поделио у Великој Хочи и Ораховцу да се нешто изгради – подвлачи наш саговорник.

Занемесмо на тренутак док нам погледи лутају по простору у коме је дисао и велики Хандке; иако ништа не говоримо, знамо да се обојица питамо – да ли ће се овај писац и овдашњи Срби опет сусрести у метохијској престоница вина? Тешко је дати одговор, јер је косовска администрација, која за себе тврди да је „проевропска“, стала на пут овом пријатељству. И то 2019. године, у периоду када је Хандке проглашен за нобеловца.

„Данас сам одлучио прогласити Петера Хандкеа персоном нон грата на Косову због подршке коју је пружио Милошевићу и његовој геноцидној политици на Косову и у Босни и Херцеговини те негирању геноцида који је починила Србија. Он и Нобелова награда показали су непоштовање према жртвама геноцида”, написао је на Твиттеру, тадашњи министар спољних послова приштинске администрације Беџет Пацоли, познатији као бизнисмен и један од најбогатијих људи на тим просторима.

Напуштајући Велику Хоџу ауто-путем према Приштини, значајну саобраћајницу без наплате путарине, али из годину у годину све израбованије, дуго сам размишљао о снази духа и новца и о томе шта је битније у овом нашем савременом животу на планети. Присето сам се да је Милошевић овоземаљски живот напустио још 2006. године и дуго сам покушао да се сетим случаја да је Београд некој, тако великој личности, као што је Петер Хандке, забранио долазак само зато што је оптуживала Србе за све и свашта подржавала косовске Албанце у својим сепаратистичким деловањима. Ништа ми на памет није падало, осим питање ко је ту у праву: ови што забрањују или они што им баш изнети ставови нису по вољи, али се уздржавају од репресивних мера.

Ипак су ми дражи ови што не забрањују кретање онима са којима се не слажу и који су, можда, и злонамерни. Ово је 21. век, столеће комуникација и света као глобалног села. А и западу су пуна уста о слободи мишљења. Тешко је Хандкеа замислити као терористу, а и као човека који је подложан утицају политичких и економских моћника. Зато је тешко очекивати да ће овај нобеловац ускоро проћи поменутим ауто-путем, изграђеним и уз помоћ слободномислећег Запада, барем декларативно.

Путеви спајају људе, али овај неће још дуго спојити мислећег нобеловца и овдашње друштво. Зато су многи у Великој Хочи рекли да ће се, када буде прилике, срести са њиховим пријатељем Петером Хандкеом и ван величанствене Велике Хоче.


Идеја за књиге

Његова књига ,,Кукавице од Велике Хоче” је настала после једне априлске посете овоме селу. Како је испричао једном приликом, тих дана је чуо кукавице, много њих, нигде и никад их толико није чуо.

− Чинило ми се да су кукавице из целе Европе дошле ту, у ово мало село. А Ораховац се јавља у једном делу моје књиге ,,Моравска ноћ”. Тамо говорим о једном селу у Србији које се зове Породин, али је то само трансформисано. У ствари, многи делови се дешавају баш у Ораховцу. На пример, слика аутобуса који долази у енклаву Ораховац, вози Србе, и сваки пут је све мање места да се окрене, јер се гробље око цркве шири. Или онај део када говорим о гробљу. То је гробље у селу Ретимље близу Ораховца. Ишли смо тамо о Васкрсу 2006. са мајкама и сестрама киднапованих Срба из тог села. Клечао сам са њима док су палиле свеће на оскрнављеним гробовима, и у једном тренутку се појавила змија, прошла је ту поред нас. Та слика ми се урезала у памћење и унео сам је у своју књигу.

То су речи овог нобеловца које се могу наћи у садржајима на сајтовима.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

4 × 1 =