У новој години сам решио да будем толератнија особа и да у овом ужурбаном свету нађем више времена за себе и друге познате и непознате особе. Сматрам да је то људскије и здравије. Али након неколико синоћних догађаја, схватио сам да толеранција није само нечија одлука већ и усвајање навика.
Након што сам у касним поподневним сатима изашао са посла и нашао се на паркингу, затекао сам угашени ауто који је препречио пут. Љубазно сам возачу понудио помоћ у виду прикључка сопственог аута ради давање струје. Уз захвалност овај грађанин ми је објаснио да се ради о алтенатору и некако је успео да упали ауто. Таман сам кренуo када je на путу поред једне приватне клинике стао такси са путником који се отежано кретао. Нисам инсистирао да се по сваку цену помери са пролаза и да прођем већ сам угасио ауто и понудио помоћ која се испоставило није била потребна. Уз добијену захвалност после десетак минута сам наставио даље, задовољан што сам у новој години показао знатно већи степен трепељивости и личног васпитања.
Али то задовољсто је било кратког трајања. На излазу из јединог кружног тока, на самом пешачком прелазу, изненда се појавио један фино однегован пас који је желео да преко пешачког прелаза, код касарне, пређе улицу према Брђанци. Махинално нисам стао, што би учинио када је у питању човек, већ сам продужио. Пас се вратио. Па је поново покушао, али је реакција следећег возача била слична. Тек је прешао пешачки прелаз након што није било више возила која су излазила из кружног тока. И то праволинијски преко пешачког прелаза, што би смо казали најкраћем путањом. То многи од наше врсте не чине, већ иду косо, бахато ван пешачког прелаза.
Мало разочаран што нисам стао испред пешачког прелаза и ову куцу пустио да пређе преко њега, тражио сам узроке таквог мог понашања. Помислих да је то последица мог образовања, пошто припадам старијој генерацији, која је на другачији начин учила о животињама од садашње. У време мог одрстања оне нису имале толика законска права. После дужег размишљања ипак сам закључио да су последица мог понашања навике, а не образовање и сопствене одлуке. Не само да треба да будемо толератнији, већ морамо да пуно и свакодневно радимо на нашем понашању. Све док оно постане наша свакодневница, а не изузетак. Понављање је мајка знања.
Зато у 2024. тренирајмо толеранцију да нам свима буде пријатније, па и оним бахатим који разумеју само језик санкција.
Насловна фотографија: Илустрација (извор Фрипик – Freepik).