Данас je на Новом гробљу у Алексинцу сахрањен познати алексиначки медијски радник Драган Гојковић – Гојко, који је у петак навече изгубио животну битку са вирусом корона. Међу онима који су се данас са жаљењем и речима опростили од Драгана су и његове многобројне колеге са којима је радио током своје 25. годишње профeсионалне каријере.
Посебно је емотивно писмо које је послао у име запослених у некадашњој Алт телевизији, један од тадашњих уредника Зоран Живковић.
„Kада си пре 25 година закорачио у чаробни свет телевизије ниси ни слутио да ће то бити твој дефинитивни животни избор. Иако без претходног искуства, веома брзо си напредовао у том послу. Камера је постала део тебе и ти си постао део ње. Заједно сте корачали бајковитим корацима од седам миља ка врху.
Сваким твојим снимљеним материјалом, било за прилог, било за репортажу, постављао си нове стандарде, а себи лично подизао лествицу за степеник више. Никада ниси говорио ово ми је најбоље до сада, јер си знао да ће оно будуће, бити још боље.
Упоредо са сниматељским, почео је и твој монтажерски рад. Тих деведесетих година, са скромном опремом, правио се монтажерска чуда, која нису досегли многи други у дигиталној ери. Био си свестан да је телевизија машина за млевење, да захтева и по десет и више сати рада дневно, али се ниси предавао, нити једног тренутка размишљао да одустанеш.
После година проведених у Веселој телевизији, своје умеће, своју креативност, свој препознатљив сниматељски рукопис и пре свега љубав према послу, доказао си и у иностранству. У Шведској, Данској, Аустрији, Швајцарској, Немачкој… Постигао си оно што нису многи телевизијски прегаоци из других, већих средина. Јер, радио си оно што си волео, па су и други волели то што си радио.
Сваки твој снимак био је визуелна поезија, свака твоја монтажа била је умивена и хирушки прецизна. Ниједан кадар није био сувишан и ниједан кадар није недостајао. Зато су те колеге у свим редакцијама изузетно поштовале и волеле. И током оних последњих година Телевизије Алт, када смо сви знали да нас чека затварање, радио си истим оним жаром и ентузијазмом као и оне давне 1995. године на почетку Веселе телевизије. Исту љубав, исту енергију уложио си и у покретање Телевизије Босфорус, твоје последње професионалне станице.
И на крају, када се твојим прераним и изненадним одласком завршава једна импозантна каријера, не постоји више дилема: Да ли си ти изабрао телевизију или је она изабрала тебе. Сада је јасно – изабрали сте једно друго.
Ако се неко некад буде одлучио да пише историју о алексиначким телевизијама, тај неко мора да зна једно – маестро Гојко заслужује – трон.
Драги Гојко, тешко је поверовати да те твоји суграђани неће више виђати на улицама града са камером. Сваком догађају и свакој манифестацији у граду недостајаћете ти и твоја камера.
Драги Гојко, хвала ти за доброту, пријатељство, колегијалност и професионалност.
Путуј добри човече, путуј легендо.
Нека ти је вечна слава и хвала!”
Ово писмо је након опела прочитала директорка Центра за културу и уметност Алексинац Маја Радоман Цветићанин. Саучешће породици преминулог Гојковића су изразили многобројни грађани међу којима су и председник општине Алексинац Далибор Радичевић, његов заменик Чедомир Ракић, председник Скупштине општине Ненад Станковић, директор Опште болнице др Горан Видић, као и већина директора јавних установа.