После свега четири месеца, илити 120 дана, хоризонтална сигнализација на локалним путевима је ишчезла. Да ли због велике фрекфенције саобраћаја, јаког сунца, или лоше фарбе, свеједно она није видљива.
Још када је рађено обележавање саобраћајница почетком јуна, грађанима који су имали примедбу на већ тада слабу видљивост, речено је да је све у реду, а да линије због јаког сунца и преламања светлости нису баш видљиве, као и да ће то бити с јесени много боље. Међутим јесен стиже, а линије су тек сада невидљиве. Ранијих година је хоризонтална сигнализација само освежавана и успевала је лањска да буде видљива до нове фарбе, а сада то није случај.
О случају боја разговарано је више пута на разним састанцима, па и на седници локалног Савета за саобраћај. Извођач радова се правдао да он такву сертификовану боју добија од произвођача који је изабран на тендеру. Било је идеја да се испита могућност набавке боје која се користи за ауто-пут, уз претпоставку да је она дуготрајнија.
Било како било, али нешто није у реду, када ова боја не може да издржи ни шест месеци. Ово је и питање безбедности у саобраћају јер је са јесени видљивост смањена, а хоризонтална сигнализација је веома значајна, било да се ради о раздвајању коловоза, обележавању пешачких прелаза или нечему другом.
Највероватније ће се произвођачи боја и извођачи жалити на стар и лош асфалт који утиче на трајност боје. Уместо коментара, најбоље погледајте фотографију коју је наша екипа направила непосредно након наношења боје, која показује њену слабу покривеност. Можда је то по пропису, али се показало да није дуготрајно.
Локална власт би требало да, у оквиру својих законских могућности, покуша да приликом набавки текстом конкурса избегне замку коју вуче најјефтинија понуда, уз сертификат који се односи само на донету количину, и омогући набавку постојане боје, па нека кошта и знатно више. Безбедност је на првом месту, а и по неким нашим незваничним сазнањима садашњи вид обележавања и не кошта нешто претерано јавну касу.
Слаба је утеха што се може чути да се са овим проблемом суочавају и друге средине у Србији. Права ствар би била пронаћи одговор на два питања шта и како даље, што искрено речено сумањамо да ће се десити.
Овако, садашња ситуација све више подсећа на филм „Време чуда”, када су прекречивали иконе у цркви да од ње направе школу, а оне се упорно појављивале преко креча. Можда и асфалт не жели да се црта по њему.