Центар за културу и уметност Алексинац је синоћ у оквиру Дана Гордане Брајовић читалачкој публици представио своје ново издање у оквиру Едиције „Полица“, збирку песама за младе „Имање Немањића“, аутора Слободана Станишића.
Присутнима, осим аутора, о његовом стваралаштву и књизи говорили су др Милутин Ђуричковић и Иван Матејевић, уредник у Центру. На промоцији је била испуњена Галерија Дома културе, уз присуство великог броја младих, претежно из алексиначке Основне школе „Љупче Николић“.
Ђуричковић је казао да садржаји објављени у књизи имају велику духовну и културну вредност за децу. Он је истакао и да Станишићеве песме поред лирских вредности имају и епски карактер, са елементима драматургије која се огледа драмском позадином у неочекиваним обртима, монолозима и дијалозима. То није изненађујуће, јер је писац, поред осталог, и драматург.
Овај професор и књижевни критичар је још казао да је аутор не само песник, већ и прозни писац и да је својим делима на књижевној сцени заузео анталогијско место које му припада и да су његови објављени текстови компоновани и постали музичке нумере. Ђуричковић је говорио и о структури, односно садржају саме књиге.
− Ово је једна тематски уједначена књига која има око 140 страна, састоји се из шест идејно тематских целина, односно поглавља, која се међусобно прожимају, али чине једну јединствену идејнотематску и уметничку целину. По мом мишљењу, ретке су овакве књиге. Зашто? Зато што она представља једну својеврсну историјску лирску читанку која је намењена деци и младима, а која обрађује историјску тематику − казао је овај уводничар.
Слободан Станишић, иако је на почетку казао да није аутор инспирације, већ наредбе, и објаснио је зашто је то тако, ипак је веома емотивно и успешно, држећи дуго пажњу присутних, говорио о ликовима у својим песмама, као што су Краљ Милутин, Цар Душан, Доситеј Обрадовић, али и о нашим обичајима и нашим светињама. Чак је и почетак свог синоћног наступа Станишић започео поруком о значају улоге цркве у очувању нашег идентитета, иако је за себе казао и да није човек од молитве и одлазака у цркву.
− Црква је била та која је одржала српски народ. Када је било најтамније, када су целом Европом одлазили у походе и то приказивали светлошћу, а то се, у ствари, једноставним језиком зове пљачка. Да опљачкају Америку, да опљачкају Аустралију, да опљачкају Африку, да опљачкају шта су стигли. Код нас је пао мрак, ми смо пали у ропство. Највеће наше светло је била црква. Она је обећавала боље дане, обећавала слободу коју смо захваљујући Карађорђу, захваљујући Милошу Великом једнога дана дочекали − поручио је аутор.
Писац је објаснио зашто је аутор наредбе, јер је по захтеву издавача и великог интересовања читалаца морао да пише велики број серијала и тако створи обимно књижевно дело. И када је желео да прекине, издавачи му нису дозвољавали. А идеја да се у песмама бави историјским ликовима, историјом и обичајима, настала је на једној трибини у Бору пре неколико деценија. Тада му је једна читатељка препоручила да пише о домаћим јунацима, казавши му: „А не да наша деца уживају узстране јунаке као што је Хари Потер и други“
