Nenametljivo i nepreterano agresivno reditelj, a po potrebi i glumac, predstave „Upotreba čoveka“ Boris Liješević navodi gledaoca da podsvesno razmišlja kroz događaje, iz perioda pred, za vreme i posle Drugog svetskog rata, o sličnim današnjim pojavama koje su na neki način upozoravajuće. Njih treba na vreme prepoznati i ne dozvoliti da se one završe sa gasnim komorama. Kada zlo postane simpatično, obično dolazi do tragičnog završetka. Reditelj sa glumačkom ekipom koja voli pozorište i ceni publiku u predstavi od preko dva sata kao da nam poručuje da Đavo ne dolazi kao đavo, već kasnije postaje sotona. On to čini bez iznošenja agresivnih rešenja i opredeljenja o problemu kojim se bavi, što je odlika mislećih i odgovornih stvaralaca. Onih koji pozorište ne tretiraju kao estradu.
I pored nešto duže predstave od proseka za sadašnje komade, gledalac ne oseća vremenski zamor, niti pak trenutke preterane emocije, već lagano ali sigurno se kreće kroz ponuđenu predstavu, u kojoj ima svega što i u realnom životu. Život, smrt, ljubav, ideologije, zablude, patnje, razočarenja, borba za preživljavnje, lažnih oduševljenja, koristoljublja, izdaja, potrebe da budete priznati, zločina, nepravde …
Reditelj Liješević i Fedora Šilija su dramatizovali Tišmin roman, ostvljajući u centru pažnje Veru Kroner, devojku iz bogate jevrejske porodice. Kroz njen odnos sa ocem Robertom i bratom Gerhardom, školskim vršnjacima Milinkom Božićem i Sredojem Lazukićem, nastavnicom nemačkog jezika Anom Drentvenšek, i muškarcima koje bezuspešno pokušava da pridobije da joj pomognu u begu od nadolazeće katastrofe, među kojima su mađarski fašista Mikloš koji preuzma radnju Kronerovih, i njen ujak nemački fašista Lenard Sep. Ovaj pozorišni ansambl nam dočarava svu složenost života i patnji kada dođu zla vremena izazvana ludačkim idejama koje se često predstavljaju kao uzvišeni ciljevi.
Zato je razumljivo što reditelj kroz isticanje Verinog osećaja otuđenosti od sredine i gađenje koje je od detinjstva, kao dete Jevreja i Nemice, osećala prema naglašavanju nacionalnih i verskih razlika među ljudima. Nakon oslobođenja iz logorskog bordela za nacističke vojnike, zvanog „Kuća radosti“, sa telom i duhom razorenog patnjama, Vera pokušava da se integriše u socijalističko društvo koje je podeljeno na oslobodioce i kolaboracioniste. Njen osećaj nepripadanja i nesnalaženja pojačan je do granice neizdrživosti. Jedini srećni trenuci njenog života su vreme provedeno sa slučajno ponovo pronađenim Sredojem Lazukićem.
Ništa bolja sudbina nije pripala ni ostalim akterima ove priče o nekoliko novosadskih porodica i o njihovom životu u periodu od tridesetih do pedesetih godina prošlog veka. Sve je počelo naizgled jednim spokojnim i udobnim predratnim životom, kada se pričalo o napretku, o kulturnim dostignućima razvijenog sveta, među kojima je bila i Nemačka. Pričalo se i o novoj Evropi, koja je za jedan dobar broj njenih stanovnika značilio i Evropu za odabrane, bez Jevreja, i još neke. Počelo je skoro bezbrižno, a završilo se tragično. Neke teme kao da se u drugačijem obliku ponavljaju. I to je upozoravajuće. Bez obzira na to koliko se činilo da je ljudska civilizacija odavno prevazišla monstrumske gasne komore, čovek se teško oslobodi od zla.
Imajući u vidu iskustvena današnja saznanja o nepredvidljivosti ovozemaljskih društvenih i prirodnih pojava, poput pandemije i drugog, nikako ne bismo smeli da odbacimo mogućnost ponovnih pojava ludačkih ideologija i zamisli i pojave ljudskog ludila u zločinančkom obliku koje nama još uvek nisu poznate. Zato treba sa pažnjom gledati ovaj komad , koji ima svoju političku korektnost, ne navija, ne brani, ne favorizuje već upozorava.
Predstava „Upotreba čoveka“ je nastala u produkciji Novi tvrđava teatar, Novosadsko pozorište i grad teatar Budva.