Није прошло време лудачких и погубних идеологија

Ненаметљиво и непретерано агресивно редитељ, а по потреби и глумац, представе „Употреба човека“ Борис Лијешевић наводи гледаоца да подсвесно размишља кроз догађаје, из периода пред, за време и после Другог светског рата, о сличним данашњим појавама које су на неки начин упозоравајуће. Њих треба на време препознати и не дозволити да се оне заврше са гасним коморама. Када зло постане симпатично, обично долази до трагичног завршетка. Редитељ са глумачком екипом која воли позориште и цени публику у представи од преко два сата као да нам поручује да Ђаво не долази као ђаво, већ касније постаје сотона. Он то чини без изношења агресивних решења и опредељења о проблему којим се бави, што је одлика мислећих и одговорних стваралаца. Оних који позориште не третирају као естраду.

И поред нешто дуже представе од просека за садашње комаде, гледалац не осећа временски замор, нити пак тренутке претеране емоције, већ лагано али сигурно се креће кроз понуђену представу, у којој има свега што и у реалном животу. Живот, смрт, љубав, идеологије, заблуде, патње, разочарења, борба за преживљавње, лажних одушевљења, користољубља, издаја, потребе да будете признати, злочина, неправде …

Редитељ Лијешевић и Федора Шилија су драматизовали Тишмин роман, оствљајући у  центру пажње  Веру Кронер, девојку из богате јеврејске породице. Кроз њен однос са оцем Робертом и братом Герхардом, школским вршњацима Милинком Божићем и Средојем Лазукићем, наставницом немачког језика Аном Дрентвеншек, и мушкарцима које безуспешно покушава да придобије да јој помогну у бегу од надолазеће катастрофе, међу којима су мађарски фашиста Миклош  који преузма радњу Кронерових, и њен ујак немачки фашиста Ленард Сеп. Овај позоришни ансамбл нам дочарава сву сложеност живота и патњи када дођу зла времена изазвана лудачким идејама које се често представљају као узвишени циљеви.  

Зато је разумљиво што редитељ кроз истицање  Вериног осећаја отуђености од средине и гађење које је од детињства, као дете Јевреја и Немице, осећала према наглашавању националних и верских разлика међу људима. Након ослобођења из логорског бордела за нацистичке војнике, званог „Кућа радости“, са телом и духом разореног патњама, Вера покушава да се интегрише у социјалистичко друштво које је подељено  на ослободиоце и колаборационисте. Њен осећај неприпадања и несналажења појачан је до границе неиздрживости. Једини срећни тренуци њеног живота су време проведено са случајно поново пронађеним Средојем Лазукићем.

Ништа боља судбина  није припала ни осталим актерима ове приче о неколико новосадских породица и о њиховом животу у периоду од тридесетих до педесетих година прошлог века. Све је почело наизглед једним спокојним и удобним предратним животом, када се причало о напретку, о културним достигнућима развијеног света, међу којима је била и Немачка. Причало се и о новој Европи, која је за један добар број њених становника значилио и Европу за одабране, без Јевреја, и још неке. Почело је скоро безбрижно, а завршило се трагично. Неке теме као да се у другачијем облику понављају. И то је упозоравајуће. Без обзира на то колико се чинило да је људска цивилизација одавно превазишла монструмске гасне коморе, човек се тешко ослободи од зла.

Имајући у виду искуствена данашња сазнања о непредвидљивости овоземаљских друштвених и природних појава, попут пандемије и другог, никако не бисмо смели да одбацимо могућност поновних појава лудачких идеологија и замисли и појаве људског лудила у злочинанчком облику које нама још увек нису познате. Зато треба са пажњом гледати овај комад , који има своју политичку коректност, не навија, не брани, не фаворизује већ упозорава.

Представа „Употреба човека“ је настала у продукцији Нови тврђава театар, Новосадско позориште и град театар Будва.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

five × three =