Непознанице спомен-обележја на Старом алексиначком гробљу

Спомен-обележје на Старом алексиначком гробљу, где се полагањем цвећа обележава последњих година Дан примирја, веома је занимљив не само за житеље наше општине, него и шире. Он је споменик свим жртвама Великог рата, и не само нашим прецима, који су се тих ратних година задесели у нашем крају. Због тога на полoженим венцима пише ,,Жртвама Великог рата”.

Како објашњава професор историје и председник Одбора за обележавање празника, историјских догађаја, годишњица и јубилеја у општини Алексинац, Зоран Стевановић у нашем граду постојале су две болнице, Алексиначка Окружна болница и резервна болница Тимочке дивизије.

– У периоду од августа 1914. па до новембра 1915. године када су завршена задња уписивања војника након повлачења српске војске, у протоколу умрлих лица цркве Светог Николе уписано је око 900 имена. Најмање, морам да вам кажем, из нашег краја. Углавном су то били војници широм Србије који су били у саставу 14. и 15. пука, 10. пешадијског пука, разних војних команди који су овде бележени као тешки или лакши рањеници, болесници – објашњава овај историчар уз напомену да је Алексинац био један велики центар за лечење рањеника и болесника, који су железницом транспортовани до Житковца а затим овде у Алексинац.

 Осим српских војника, налази се велики број аустро-угарских, и разних националности.

– Има их из Беча, Аустријанаца, Немаца, наших Срба Пречана, из разних крајева Војводине, Босне и Херцеговине, Хрвата, Чеха, Словака. Свих разних националности. Ми смо све то пописали. Надамо се, као што смо 2018. године издали друго издање о страдању у Великом рату овог нашег подручја, да ћемо, ако наравно наиђемо на разумевање или ресорног министарства или локалне самоуправе, издати једну књигу са именима свих ових људи који су сахрањени  на овом простору – каже Стевановић.

Он напомиње да се ради о великом броју лица и да би се тиме дао велики допринос целокупној нашој историјској нацији и допринос култури сећања.

– Верујем да многи потомци страдалих 1914. и 1915. и не знају да су њихови преци сахрањени управо овде, на алексиначком гробљу. Наша настојања од прошле године, да сазнамо нешто више о подизању овог споменика, нажалост нису дала неке резултате. У нашим локалним изворима нема никаквих података. Нема ни у црквеним књигама, ни у летописима проте Бране Коруновића, што је најзанимљивије јер је он све бележио, све важне догађаје – објашњава овај најбољи познавалац овдашње локалне историје.

Ово указује на претпоставку да је споменик рађен по ингеренцији државних институција. Вероватно министарства правде или неког другог министарства, у време када је овде био инжењер Милорад Радивац, који је био надзорни орган на изградњи новог моста на Моравици 1927/1928. године.

– Његов пријатељ, Војислав Илић Млађи му је дозволио да се овде уклешу његови стихови. То се, највероватније догађало почетком тридесетих година. Остаје нам само нада да ћемо случајно доћи до неког сазнања из неких до сада необјављених или нама непознтих извора. У сваком случају, на нама је одговорност и потреба да, већ је почео да га нагриза зуб времена, би требало и њега обновити и натпис који се налази на овој плочи – завршио је Стевановић.

Очито је да овај споменик на Старом алексиначком гробљу заслужује већу пажњу, а може да буде и спона у данашњим друштвеним односима са другим државама, чији су грађани своје животе завршили овде. Прекопута овог споменика је било немачко гробље, које је пресељено за Немачку.

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

thirteen − 5 =