Необично тихо било је у местима кроз која смо прошли и која смо посетили. Нигде никог ни на улици ни у двориштима. Нема ни оних пољопривредника који су у то време већ уз своје стадо, хранећи га. Као да су то одложили за касније. У пребукираној радним даном житковачкој раскрсници, коју би неискусни возачи радије да заобиђу, нигде „живе душе”. Простор поред ње, за који се локални таксисти у борби за путнике буквално отимају, сада је сабласно пуст. Нема људи ни испред такозване ковид амбуланте, што је охрабрујуће.
Сабласно пуст је и аутопут. Ни делић оне реке аутомобила који нас је подсећао колико се убрзао свет. Шеталиште у главној алексиначкој улици на недељном сунцу исказује сву своју лепоту као да поручује, ту сам ја и после короне. А дотле први пешаци ће њиме проћи у уторак ујутру када се завршава до сада најдужа збрана кретања изазвана опасношћу од ширења вируса корона.
На путевима за време нашег боравка само је био један камион који је транспортовао млеко и по неко полицијско возило. Стекли смо утисак да је на улицама „право мртвило” када је у питању недељно јутро. Сигурно да ће данас много радосније бити у кућној атмосфери, имајући у виду дешавања око припреме за прославу Васкрса. За васкршњом трпезом биће много радосније и оптимистичније. А да ћемо се са короном изборити можда наговештава и ова недељна улична тишина. Обично као што после кише дође сунце, тако се после тишине пробуди живот.
Од ових речи праву атмосферу можда боље дочаравају фотографије забележене током васкршњег преподнева.