На тромеђи трију општина: Алексинац, Ражањ и Сокобања у петак, 24. јула обележена је годишњица Битке на Буковику која се водила на овој планини 24. јула 1944. године. Овогодишњи домаћин овог догађаја је СУБНОР општине Ражањ и тамошња локална самоуправа. Иако је прошло више од осам деценија од овог крвавог догађаја, још увек имамо два различита погледа на сукоб у овој планини.
Према званичним изворима и тумачењу историчара леве оријентације, битка је вођена на Буковичкој пољани између јединица Народноослободилачке војске, са једне стране партизанске 7. и 14. бригаде 23. дивизије и једног великог корпуса од 6.000 четничких снага, са друге. Наводно, партизана је било 800 бораца укупно у обе бригаде, и они су бројнијем непријатељу нанели вишеструко веће губитке.
Један број историчара и присталица четничког покрета има другачије тумачење ове битке и њен завршетак. Наводе да су партизани били бројчано слабији, али боље наоружани. Помињу и помоћ бугарских партизана и њиховог авиона, као и Италијане и минобацаче. Према њиховом мишљењу битка се завршила без победника.
Шта је битка значила за супротстављене стране и који је њен стратешки значај – питали смо алексиначког историчара Зорана Стевановића. Он сматра да Буковичка битка представља један од највећих сукоба нашег несрећног грађанског рата, вођеног између партизанских снага и покрета Драже Михаиловића, односно Равногорског покрета. Овај професор историје наводи да је та битка била само завршница, пошто су се оне водиле у дугом временском периоду, од почетка јуна месеца, па све до краја јула месеца.
− То је већ време када је Црвена армија надирала са истока, прешла је румунску границу и очекивало се да ће убрзо доћи на територију Југославије. Зато је партизански покрет, чији су покровитељи наравно били Црвена армија и Совјетски савез и Комуничка партија Југославије, директно била под ингеренцију Коминтерне, желеода партизанске снаге, тачније 23. дивизија Народноослободилачке војске Југославије, продре у источну Србију и тамо дочека Црвену армију, одакле би са њом кренула у ослобођење земље, уз постављање новог државног и друштвеног уређења. Са друге стране, и покрет Драже Михајловића је желео да дође у контакт са Црвеном армијом, али је зато било неопходно да спречи продор партизанских снага, да они буду ти који ће доћи у контакт са њима − објашњава наш саговорник.
И зато се управо, напомиње Стевановић, на стратешком пролазу дуж Бованске клисуре, на простору Буковика, значи на путу према Сокобањи, водиле тешке борбе између неколико корпуса Равногорског покрета, Тимочког, Књажевачког, Делиградског, Ресавског и 23. дивизије, која је имала у свом саставу три бригаде.
− У тој бици погинуо је велики број бораца и са једне и са друге стране. Многи су сахрањени од партизанских снага на гробљу у Суботинцу, а Равногорци су однели своје погинуле на разна места одакле су они потицали, углавном са простора источне Србије. Након ове велике битке, која је после рата проглашена највећом победом партизанских снага у овом делу Србије у том периоду, партизанске снаге ради историјске истине морамо да знамо, нису се пробиле у источну Србију, већ су се вратиле назад у Топлицу и Јабланицу, о томе пише и командант 23. дивизије Радован Петровић у свом извештају, ради попуњавања људства и дотурања оружја од стране савезника, то јест од стране Енглеза. Да би то тек касније, током августа, када је већ Црвена армија прешла на територију Југославије, дошло до сједињавања са њиховим снагама − каже овај алексиначки историчар.
За Стевановића та битка после Другог светског врата је глорификована као једна од највећих победа партизанских снага, иако она, у ствари, то није била, јер су се и једна и друга страна са огромним губицима повукле свака на своју страну.
− Као што рекох, партизани су отишли у Јабланицу и Топлицу ради попуњавања својих снага, а Равногорски корпуси су се вратили на својим теренима источне Србије или као што је био Делиградски, задржао се на овим просторима све до септембра месеца, када се Равногорци повлаче са ових простора − завршава наш саговорник своје виђење Битке на Буковику.
На поменутој пољани недалеко од споменика палим борцима партизанског Народноослободилачког покрета налази се обележје које подсећа и на страдање четника у овој бици. Последњих година на њему се нађе и понеки букет цвећа.
У сваком случају, Битка на Буковику је још једна епопеја из Другог светског рата где се српски народ са јаком жељом за слободом нашао у вртлогу светских дешавања и још једном те слободарске идеје платио животима. Поштујући те жртве, удружења која негују традицију ослободилачких ратова из Алексинца, Сокобање и Ражња су положили цвеће на спомен-обележје.