На овогодишњем Фестивалу првоизведених представа, добитник Повеље за допринос српској драми је писац Милован Витезовић. С обзиром да због отказивања вечерашње представе неће бити уприличена званична додела, писац се организаторима обратио писмом.
‒ Алексинца се сећам са посебном милином, јер је мој друг из студентских дана био песник Алексинчанин Христо Георгијевски, професор Филолошког факултета.
Верујем да је Христо ваш незаборављени понос. Част ми је што ме својим признањем сврставате у први ред савремених српских драмских писаца, досадашњих добитника овог признања.Драма је најтежи драмски род, јер шта је живот ако није драма, ослобођен свих сувишних детаља и сведен на два најузбудљивија сата, која проживљавамо или као комедију или као трагедију.
Покушао сам да их дефинишем у једном афоризму: Комедија је кад илузиониста забавља народ. Трагедија је кад га води.
Писац драма, било трагедија, било комедија, мора стално водити рачуна да му лица која измисли не окрену леђа. Зато свом писању додаје креативни чин.
На крају написане драме писац се клања глумцима. Сваки глумац је стожер који се окреће око свих а најпре око себе. Тако представа постаје мала галаксија. Глумци су деца коју усвајају написана лица. Глумац је свој инструмент који ваља знати да се и за сопствени појас задене.
Редитељ је архитекта коме се материјал креће. Добар редитељ ради под девизом: подели па владај!
И да фестивал прогласим завршеним следећим афоризмом на светску и нашу тему:
Направили су нам театар од земље. Толика је наша драма!
Живимо је!”
Публика седмог Фестивала ПИП имала је прилике да погледа и једну представу рађену по Витезовићевом тексту. Глумци Народног позоришта из Ужица четврте такмичарске вечери извели су комад „Сербио земљо рода мог – Стеријин пут у Србе”, који је режирао Богдан Јанковић.