O konjima i biciklima postoje priče koje se i do današnjeg dana prepričavaju. Takva jedna je nastala još u vremenu kupovine prvih dvotočkaša. Trka konja i biciklista održana je 1899. godine od Banjaluke do Bosanske Gradiške, u dužini od 50 kilometara. Momci u zaprezi, koju su vukli konji vlasnika Lazara M. Popovića, na cilj su stigli pola sata pre svojih kolega na biciklima.
Ovom nadmetanju, održanom na veliki praznik Ognjenu Mariju, prisustvovao je veliki broj građana, pa je ispevana i pesma pre, za vreme i posle trke. Bilo je i velikih opklada, pa se u pesmi kaže: „Na biljegu sto dukata meće, biciklisti da uteći neće. Jer su konji brzi kao ‘tice, kao puste divlje lastaviceˮ. Naravno, već za neku godinu, verovatno zbog napretka tehnologije, biciklisti su na tim dugačkim stazama počeli da pobeđuju konjanike.
Kada su u pitanju konj i bicikl, mnoge generacije odrasle u nekadašnjoj Jugoslaviji sećaju se specifičnog bicikla koji se proizvodio u slovenačkom „Roguˮ pod nazivom „poniˮ. Takav mali poni konj je bio po našim brdima, naročito bosanskim. Savremeno vreme je tada promenilo i navike. Deca su radije sedela na „ponijaˮ nego što bi jahala konja ponija.
A vremena se očito menjaju, pa je naša ekipa na Uskrs zabeležila na putu Donja Peščanica – Trnjane skladnu šetnju čoveka na biciklu i konja koji je hodao iza njega. Doduše, i ovog puta dizgini, odnosno konopac, bili su u čovekovim rukama. Da se zna ko koga vodi, bez obzira na napredak u odnosima.