О коњима и бициклима постоје приче које се и до данашњег дана препричавају. Таква једна је настала још у времену куповине првих двоточкаша. Трка коња и бициклиста одржана је 1899. године од Бањалуке до Босанске Градишке, у дужини од 50 километара. Момци у запрези, коју су вукли коњи власника Лазара М. Поповића, на циљ су стигли пола сата пре својих колега на бициклима.
Овом надметању, одржаном на велики празник Огњену Марију, присуствовао је велики број грађана, па је испевана и песма пре, за време и после трке. Било је и великих опклада, па се у песми каже: „На биљегу сто дуката меће, бициклисти да утећи неће. Јер су коњи брзи као ‘тице, као пусте дивље ластавицеˮ. Наравно, већ за неку годину, вероватно због напретка технологије, бициклисти су на тим дугачким стазама почели да побеђују коњанике.
Када су у питању коњ и бицикл, многе генерације одрасле у некадашњој Југославији сећају се специфичног бицикла који се производио у словеначком „Рогуˮ под називом „пониˮ. Такав мали пони коњ је био по нашим брдима, нарочито босанским. Савремено време је тада променило и навике. Деца су радије седела на „понијаˮ него што би јахала коња понија.
А времена се очито мењају, па је наша екипа на Ускрс забележила на путу Доња Пешчаница – Трњане складну шетњу човека на бициклу и коња који је ходао иза њега. Додуше, и овог пута дизгини, односно конопац, били су у човековим рукама. Да се зна ко кога води, без обзира на напредак у односима.