Aleksinačka javnost je danas ostala bez Dušana Stojanovića, čoveka koji je poslednjih četrdesetak godina, radeći pre svega za dnevni list „Večernje novosti”, bio hroničar društvenih, političkih, privrednih, kulturnih i sportskih dešavanja u našem gradu i ovom delu Srbije. I više od toga. Disao je sa ovom sredinom, iako nije rođen u njoj. Radovao se njenim uspesima, ali i tugovao kada je nesreća zavijala ovaj grad u crno, poput rudarskih nedaća i NATO bombardovanja. I sve se to moglo saznati i doživeti kroz njegove mnogobrojne napise.
Skoro da nema građanina opštine Aleksinac da nije saznao za ime poštovanog kolege, bilo iz potpisa u „Večernjim novostima”, bilo iz autobusa kojim je putovao na radno mesto u niškom dopisništvu, iz druženja na sportskim, kulturnim i drugim manifestacijama, ali i sedenja u aleksinačkim ugostiteljskim objektima ili šetnjama ovdašnjim ulicama. Mnogi kada saznaju za ovu tužnu vest, sigurno odmah pomisle koliko će ovaj naš grad ubuduće biti siromašniji za vedar i šaljivi Duletov duh, koji je na neki način bio prepoznatljiv i od onih koji su ga voleli i od onih koji se nisu uvek slagali sa nekim njegovim stavovima. Mada Dule nije bio konfliktna ličnost, što samo pokazuje da je voleo ljude i uživao u životu.
Dušanova profesionalna i lična biografija je bogata, zato ćemo navesti samo neke detalje. Rođen je 14. februara 1949. godine, a po obrazovanju je bio pravnik. Studije je završio na Pravnom fakultetu u Nišu. Od 1979. do 1992. godine radio je kao sekretar preduzeća „Aleksinački rudnik”, a od 1996. pa do oktobra 2015. godine bio je novinar sa radnim odnosom u Kompaniji „Novosti”. Dušan je već od 1975. godine bio honorarni novinar-dopisnik „Večernjih novosti”. Iz ove redakcije je otišao u penziju.
Od 1995. godine je član Udruženja novinara Srbije, a od 2015. učestvovao je u radu komisija za ocenu projekata u oblasti medija u više gradova.
Naš kolega Dušan poseduje i obimnu građu, koja ima dokumentarnu vrednost, a koju je stvarao decenijama. I prava je šteta što takvo bogatstvo i svoje dugodišnje iskustvo nije smestio u autorsku knjigu, koja bi bila dragocena kako za ovu sredinu, tako i za mlađe kolege. Nažalost, virus korona, koji se pridružio nekim njegovim hroničnim bolestima, iz ove naše sredine iznenada je otrgao kolegu Dušana.
Ovdašnjoj javnosti i nama koji smo Te poznavali ostaje zadatak da, ako bude moguće, to Tvoje stvaralaštvo obuhvatimo jednom knjigom, kao trajnim dokumentom o Tvom radu u ovoj sredini.
Nema više Duleta, koji je sa nestrpljenjem čekao svaki novi broj naših novina, dok smo mi jednako nestrpljivi čekali da čujemo njegovo mišljenje, koje nam je mnogo značilo. Teško je saznanje da više neće kročiti u redakciju, u koju je uvek rado dolazio, zasmejavao nas novim šalama, uvek donoseći vedrinu i dobro raspoloženje. Bio je velika podrška, ali i podstrek. I mnogobrojne manifestacije, kao što su „Na Moravi vodenica stara”, „Dan rudara”, „Dani jagoda”, „Kačamakijada”, bez njegovog prisustva biće siromašnije.
Poštovani kolega Dule, sigurno je da ćeš najviše nedostajati porodici, ženi, sinu, kćerki, snahi i unuku koga si obožavao. Ali ćeš uvek biti i u našim sećanjima, Tvojih kolega iz Radio Aleksinca, Al novina i sajta „AL pres”, Ninoslava, Jelene, Milana, Srđana i Stefana, kao i naših saradnika iz Sokobanje koji su Te poznavali, Katarine, Kristijana i Marka.
Neka mu je laka zemlja. A vi gospodo novinari obavestavajte gradjane Aleksinca za sve koji preminu i izgube bitku sa ovim nevidljivim neprijateljem, bez obzira koliko je ko poznat.Nama je isti i sada pokojni Dusan i pokojni Branko a i pokojni Sasa za koga i niste objavili da je izgubio bitku sa Covidom.Zar je on manje bitan od njih .On je isto gradjanin opstine Aleksianc. Svi zasluzuju da gradjani Aleksinca budu obavesteni da su izgubili svog sugradjanina a takodje mozete da uticete i na opstinske funkcionere da zasedaju i izglasaju da svi dobiju pristojnu sahranu o trosku opstine jer su zasluzili kao i ljudi u drugim opstinama. Bez obzira ko je ko i koliko je poznat valjda je zasluzio da mu se opstina na ovakav nacin zahvali za sve sto je dao za opstinu bez obzira ko je koliko dao, jer svi su dali koliko su mogli i koliko su znali.