Trešnja

Киша „убица” зрелих трешања, али постоји заштита

Овакве временске прилике не погодују раним и средњестасним сортама трешње, јер због падавина може доћи до масовног пуцања покожице плода. У засадима нештићеним од пуцања плодова штета у комерцијалном смислу може бити тотална. На овај проблем воћара указују и из ПССС Ниш, уз препоруку како избећи нежељене појаве у засадима. Интересантно да су сорте тврђег меса подложније пуцању.

Пуцање плодова трешње је један од највећих проблема у гајењу трешње, посебно у подручјима са већом количином падавина у периоду сазревања плодова. Испуцали плодови нису погодни за потрошњу у свежем стању, а веома су подложни и појави трулежи.

До појаве пуцања плода трешње долази услед превелике количине воде у плоду. Вода у плод доспева путем корена или апсорпцијом воде кроз покожицу плода. До пуцања покожице плода долази и услед повећаног хидростатичког притиска у ћелијама плода, због повећаног усвајања воде, јер покожица плода нема могућност раста и растезања.

Сорте тврђег меса су подложније пуцању од сорти мекшег меса. Сорте са срцоликим или бубрежастим обликом плода чешће пуцају око петељкиног удубљења, јер се у њему задржава већа количина воде. Крупнији плодови су осетљивији од ситнијих.

Пуцање плода може бити различито, у облику кружних или полукружних пукотина око петељке, око врха плода или са стране плода. Пукотине су најчешће дубоке и неправилног облика.

Сматра се да на пуцање плода трешње утичу фактори спољашње средине и генетске особине сорте трешње која се гаји. Од фактора спољашње средине посебно су значајни количина и распоред падавина у току зрења, температура ваздуха као и тип земљишта и количина влаге у њему. Од генетских особина сорте која се гаји значајни су: крупноћа плода, чврстоћа меса, анатомска грађа покожице, особине кутикуле, величина и густина стома, осмотска концентрација сока плода, фаза развоја плода.

Trešnja

Мере за спречавање пуцања плодова:

избор мање осетљивих сорти – пошто не постоје сорте 100% отпорне на пуцање плодова препоручљиво је гајити више сорти у засаду;

физичко уклањање воде са плодова – стресање воде са стабала, ручно-код млађих стабала или коришћењем атомизера који дувањем ваздуха врше одстрањивање воде са плодова;

покривање засада – најскупља метода којом се добијају добри резултати у погледу приноса и квалитета плода. Недостаци ове методе су што је температура испод оваквих покривача сувише висока па доводи до појаве ожеготина на листовима, а повећана влажност ваздуха испод покривача повећава ризик од појаве гљивичних обољења.

хемијско третирање стабала – третирање стабла минералним солима: од минералних соли најчешће се користе соли на бази калцијума, јер калцијум ојачава ћелијски зид и смањује пропустљивост кутикуле за воду. Најчешће се користи калцијум-хлорид (CaCl2) у концентрацији 0,35-1 одсто. С прскањем се започиње 3-4 недеље пре времена очекиване бербе у интервалима од седам дана.

Антитранспиранти (воштане емулзије, прекривају плод у виду филма-спречавају улазак воде у плод, али истовремено спречавају и одавање воде транспирацијом), оквашивачи (утичу на разбијање капљица воде што омогућава брже испаравање, а тиме и мању апсорпцију воде од стране плода).

Тања Живковић, ПССС Ниш

 

Постави одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

five − two =